уторак, 25. новембар 2014.

                                                                           Самоубиство


Све је мирисало на блаженство, након једне вечери, када је Данило улазио у ауто припит и опијен атмосфером доброг вина и лепих жена. Кренуо је кући са весеља које су приредили његови пријатељи. Откако га је жена напустила и отишла за Русију са неким столаром, алкохол је постао његов најбољи пријатељ.
Данило је био омиљен и поштован међу својим колегама. Када би се појавио неки проблем на послу, он га је решавао великом брзином и помагао би свима. Често би преко проблема прелазио осмехом и подршком онима који су били око њега.
До његове куће, од места где су се пријатељи веселили и правили жур, имало је отприлике пет километара. Клизав пут је ишао кроз јелову шуму, пут који је тога јутра био магловит и непрегледан. Док је возио волео је да запали цигарету и да пусти тиху музику. Опуштен од нежних вечерњих разговора размишљао је о свом промашеном животу и могућностима како да започне нови. Започети нови живот, анестезирати прошлост, убити ту наказу од сећања, размишљао је. Размишљао је о новим љубавима, страстима и интересовањима.
У једном тренутку чуо се ударац трааас, предњи браник је напукао, али је Данило лагано наставио да вози. Није смео да се окрене, гледао је само право док је ауто једва милео по путу. Облио га је зној који се стропоштао са чела и падао на његову плаву свечану кошуљу. Није могао да верује, био је убеђен да и у алкохолисаном стању његови рефлекси функционишу као муња. Овога пута неко се нашао испред аута изнебуха. Све му се смркло пред очима.
-Некога сам згазио, помислио је у тренутку, убио сам некога, вероватно, како је то могло да се деси, гледао сам, нисам заспао. Зашто се не вратим, можда је жив, можда могу да му помогнем и одвезем га до болнице, али шта ако није жив, знаће да сам ја, трунућу у затвору.
Паркирао је ауто у своју гаражу и ушао у кућу, руке су му се тресле, осећао је горчину у устима која су се сушила. Глава му је била као од олова, срушио му се читав свет.
Сутрадан није отишао на посао. Колеге су се питале зашто га нема, увек је био педантан по питању својих обавеза, али сада није се јављао на телефон, затворио се у своју собу, није јео, нити пио, хватао га је неки грч у стомаку, обливао га је зној, сагињао би се у струку и често повраћао. Телефон је упорно звонио. Били су то његови пријатељи, звала је и Тијана, млада колегиница коју је упознао након што га је жена напустила. Њој је једино веровао, али није јој се јављао, није желео никоме да се повери. Чекао је да сами открију да је то он, да је он убица, немилосрдни крвник који је побегао са места злочина.
-Убио сам човека, помислио је. Шта да радим? Да ли да се пријавим? Али шта ће рећи пријатељи, познаници, родбина. Не ! Не ! Ја то не могу да издржим. Новине би одмах објавиле: Данило Дабић, архитекта, у пијаном стању починио убиство. Aх, убиство, то је само саобраћај, тешио се. А шта ако је било неко дете?
При самој помисли да је и то могуће почео је да кашље и да се ненормално презнојава, срце му је куцало, зенице су му се шириле при помисли да може да буде и горе него што је мислио. Покривао се чаршавом који је био мокар, гризао доњу усну до крви, запомагао. Телефон је већ био прегрејан од силних позива. У току дана звонио би и до педесет пута. Решио је да се ипак јави како неко не би случајно пријавио његов нестанак.
-Хало, али са друге стране није био благ Тијанин глас или глас неког познаника, био је то љубазан, али груб мушки глас:
Добар дан, ви сте Данило Дабић.
Да, ја сам, изволите.
Срце само што му није препукло када су му рекли да зову из саобраћајне полиције како би га обавестили да се јави извесном командиру станице.
-То је то, ђаво је дошао по своје. Требало је сам да се пријавим, помислио је. Осим што сам убица сад сам и побегао са места злочина.
Почело је да му се мути, враћале су му се слике из детињства, враћала му се слика мајке и дечје собе у којој му је говорила о пролазности живота, о људској патњи, али и љубави као животном смислу. Није могао да издржи притисак. У подруму је пронашао канап који је стајао уз стари троножац и везао га око врата.
-Не, ја то не могу да поднесем. Како ћу да наставим да живим етикетиран као убица? Нисам убица, ја сам само мали архитекта из још мањег места.
Утехе није било. Канап је стезао грло све док се копрцај ногу није зауставио. Чуо се последњи ропац.
*
Нико не зна зашто се Данило обесио. Нису пронашли никакво писмо које по обичају самоубица оставља. Пронашли су у кући помодрело тело, фотографисали исплажен језик и грч на лицу. Никоме није било јасно зашто је Данило самоиницијативно оставио овај свет. Жену је преболео, почео је нови живот, а и Тијана га је волела, отварале су му се све животне раскрснице неког новог, бољег живота.
Данила су сахранили у породичној гробници, поред мајке која је умрла млада и оца који га је отхранио и школовао, а који је умро пре неколико година од срчаног удара.
Два километра од његове куће ловци су сутрадан пронашли повређеног немачког овчара коме су задње ноге биле поломљене. Одвели су га код ветеринара и он је кроз неколико месеци оздравио. Понекад прође поред Данилове куће и тужно обори поглед.
Саобраћајна полиција је те године најсавеснијим возачима који нису имали никакав прекршај делила новчане награде као промоцију акције у циљу што безбеднијег саобраћаја. То је била нека врста лутрије, а Данила су извукли као добитника. Зато су га и звали.
Кишовита јутра и даље миришу на блаженство, али Данила више нема. Идем да му упалим свећу за покој душе.

Нема коментара:

Постави коментар