уторак, 09. септембар 2014.

Кустурица и Достојевски

„ Ако сте уметник, учинићете све, продаћете душу ђаволу“.

Кустурица је неколико пута пропагирао своју замисао да адаптира најпознатија књижевна дела Андрића, Достојевског и Маркеса, али остало је само на тој  идеји. Вероватно је остало на томе, због страха, да ће упуштање у реализовање великих подухвата екранизације познатих дела бити велики филмски промашај због њихове тежине и структуре. Та његова жеља проистекла је из велике љубави према књижевности, и светски признатим писцима, које је током свог живота ишчитавао. Руска књижевност је несумњиво његова редовна инспирација. Иако до сада те велике пројекте није реализовао, у његовим досадашњим филмовима присутан је утицај поетике и филозофије, пре свега Достојевског. Још увек постоји замисао да се сними филм по чувеном роману Злочин и казна који би испитао савременог Раскољникова редитеља, а сиже би се састојао у наговору богатог човека да му убије жену; за узврат он би добио новац са којим би могао да сними филм. Проблем представља постмодерна уметност која није заинтересована да црпи такве мотиве и претаче их у неко дело. „Како објаснити дилему Раскољникова убити – не убити ако телевизија по цео дан приказује лешеве на које нико не обраћа пажњу”, објаснио је Кустурица.[1] Кустурица разлику између књижевности и филмске уметности, између писца и редитеља, објашњава различитим поступком стварања. Писац је индивидуални стваралац који твори своје дело у часовима интиме, редитељ пак ствара са другим људима, није у позицији индивидуалног синеасте. На проблем губитка везе између филма и литературе указују поједини критичари. Проблем представља и тзв. нестајање филма- романа у српској кинематографији, али не у смислу филмске адаптације, како запажа Срђан Вучинић, „ већ у смислу романескних квалитета који красе наше врхунске филмове“.[2] Поред филма Три Александра Петровића, Окупације у 26 слика Лордана Зафрановића он наводи филм Отац на службеном путу као траг у нашој свести „раван пуноћи утиска који остављају неки од најбољих романа српског ( или хрватског) језика тог времена.“[3] И друга значајна Кустуричина остварења садрже ову супстанцу романескног, вероватно, у свом стварању несвесно украшена литерарним утицајима.
Кустуричина најчвршћа веза са Достојевским јесте у насловљеном лајт мотиву који је преузет из једног интервјуа. „Уметник пролази кроз разна чистилишта и контроверзе правећи уметничко дело. Достојевски је плаћан по табаку папира, а истовремено је губио новце у Бадену. Те странице су морале да имају своје упориште у његовим контроверзама, у његовим борбама са ђаволима и чудима, где између црног и белог, доброте и зла, постоји његова осећајност која то може да мери, и онда да у тој форми целовитости покуша да своју аутентичну реакцију на то исприча. Утолико моја реакција у том интервјуу била је на ту идеју, да човек пролази кроз разна искушења и чуда, и осети биполарност људског живота у самоме себи“.[4] Баден је, осим места у којем је Достојевски губио на коцки велику количину новца, био и извориште сукоба са Тургењевим. „ То је био идејни спор са Тургењевим о Русији и Европи, који је изазвао прекид њихових односа за дуги низ година“.[5] Сукоб се везује за роман Дим у којем је Тургењев промовисао западњаштво и негирао националне идеје славјанофилства и почве. Овај сукоб може се поистоветити са сукобом Абулаха Сидрана и Кустурице по питању тумачења ратних сукоба на простору бивше Југославије.

„ Све што се не ради свесно налази се пројектовано у несвесном, и ви тога не можете бити свесни у садашњости, а исто тако не можете ни да му одолите“.[6]


Кустурица константно прати судбине малих и обичних људи који су жртве великих историјских и социјалних потреса. „Кустурица слави маргиналност и непрекидно се ставља на страну понижених и увређених“[7] што претпоставља велики уметнички утицај Достојевског на њега. У романима Достојевског етички негативни ликови нису примери за начин како не ваља живети, него су они редовно животнији, па чак и прикладнији за неку врсту идентификације, од позитивних ликова. Читав тај сет ликова налази се и у Кустуричиним филмовима и они претпостављају јунака-идеолога који јесте у јакој корелацији са идеологом код Достојевског.[8]( Идеја о хипнози, комунизму, слободном лету итд.). У првим приповеткама Достојевског видимо слику градске сиротиње и у њима он одаје симпатије према страдалницима. То су становници квартова са напрегнутим животом, пуни илузија, влажни, мрачни сутурени, собе које прокишњавају. Исмејавање романтичног идеализма у Записима из подземља је исто што и преиспитивање америчког сна у Аризони дрим. Попут руских класика, Кустурица има развијено редитељско чуло будног посматрача који прикупља најситније изразе лица, уста и очију, хвата најситније нијансе мисли и осећања и из живота их претаче у филм. Достојевски свог познаника, царинског чиновника, уводи у литературу преко Мармеладова. Кустурица са собног зида преноси мотив месечарења на филм, којег није било у сценарију. Фјодорова љубав, Марија Димитријевна, потресна је слика Настасје Филиповне из Идиота. Патријархалну атмосферу из свог дома Кустурица уводи у неке од својих филмова, нарочито лик свога оца.
Могућу идентификацију ликова код Достојевског и јунака Кустуричиних филмова можемо да пронађемо у безграничној патњи због мучног раздвајања осећања; у фабули романа Достојевског приметни су контрасти порока и врлина, широко су захваћене теме интелектуалаца кметског порекла, људи из нижих слојева друштва, властелинских оркестара и спахијских уметника. Многогласје, карактеристично за Достојевског примећујемо код Кустурице у разноликости живота и сложености људских доживљаја. Кустуричини јунаци склони су да се емотивно вежу за особе које су прилично старије или млађе од њих; Лука-Сабаха; Аксел-Елејн; Црни-Наталија; Деда-учитељица; Дино-Доли Бел. У раном периоду код Достојевског, у роману Газдарица, код Мурина се разбуктава страст према млађој пасторки Катарини. Настасја Филиповна из Идиота постаје предмет животних разонода старијег богаташа Тоцког. Карактеристични су љубавни троуглови и јунаци не припадају увек само једном човеку или жени. Унутрашња драма детета у Њеточки Незвановој је исто што и Маликова унутрашња породична драма. Промашена самоубиства, о којима смо писали, као чест мотив код Кустурице, сасвим случајно се поклапају са промашеним самоубиством Иполита из Идиота.
Кнез Мишкин из Идиота је „ рајска димензија бивства... у коме се, живећи у некој непојмљивој осмози, сустичу стварност и немогућност раја“.[9] Он је синтеза генијалности и хендикепа, онога што Кустурица пропагира у својим филмовима. Он је полусиромах и болесник, а истовремено одушевљава породицу Јепанчин својим ванредно лепим рукописом. Он поседује велики таленат у процени људи и нека је врста пророка. Још на почетку романа погађа Рогожинов карактер и пророкује убиство Настасије.
Злочин и казна је филозофски роман на криминалној основи, али и психолошки роман. Дом за вешање је филм о „немогућности етничких мањина да се извуку из свог положаја“.[10] Оба уметничка дела су романи о људској патњи и саучесништво њихових стваралаца у њима. „... Свако доба трага за својим Раскољниковом“.[11] Перхан носи дух Раскољникова који је у дилеми како да победи страшно чудовиште оличено у злу, а да остане чисте душе. У обојици се одвија снажна унутрашња борба са савешћу и борба против веома моћног противника. На крају, обојица схватају да је то немогуће, па Перхан у тренуцима своје моралне пропасти кључ види у освети, Раскољников, убиство зеленашице види као поклон свој патњи људској. Покретач тог беса и катарзе код Раскољникова је Соња са Коногардијског булевара и сестра Дуња, код Перхана болесна сестра Данира, анимозитет и одвратност од стране Азрине мајке Руже која истиче његово сиромаштво, а ниподаштава врлине, и жеља за опстанком и егзистенцијалним препородом. Један је сиромашни образовани студент из провинције, други је сиромашни необразовани Циганин из предграђа Сарајева, а оно што их спаја је неславни епитет који разара њихова бића. Перхан наслућује, као и Раскољников, који у Соњичином удесу види будућност своје сестре Дуње и њене удаје за Лужина. Перхан је потресен сценом у којој се припадници Ахмедове банде сладе проститутком. У трошном аутобусу његове мисли лете ка болесној сестри Данири. Град монструм који разара Раскољникова је град монструм у Завету са којим се суочава рурални менталитет. Социјални фактори који су Соњу[12] из Злочина и казне одвели у проституцију прете и Јасни из Завета која нема заштиту у виду очинске фигуре и чија се мајка такође бави проституцијом. Перханова идеја је идеја освете и како смо рекли, апсолутно је некористољубива. Убиством Ахмеда он не наслеђује његово богатство нити наслеђује његов разрађен посао у свету криминала. И Раскољников убиством само решава мисао. „... Идејност и некористољубивост су синоними“.[13] Михаил Бахтин примећује да  „Достојевски, попут Гетеовог Прометеја, не ствара неме робове ( као Зевс), већ слободне људе, кадре да стану поред свог творца, да се не сложе са њим, па чак и да се побуне против њега“.[14]
Михаил Бахтин наводи специфичне одлике књижевних жанрова у области озбиљно-смешног. Ти жанрови уједињени су дубоком везом са карневалским фолклором и прожети „карневалским осећањем света“[15]. У тој анализи Бахтин, приближавајући се Достојевском, издваја два жанра из ове области: сократски дијалог и менипску сатиру, односно „менипеју“[16]. Менипеја је слободна у маштовитој инспирацији и фантастици, јунаци се дижу у небо, силазе у подземни свет, долазе у изузетне животне ситуације. Она је спој слободне фантастике, симболике и мистично религиозног елемента са екстремним и грубим натурализмом друштвеног подземља, приказују се морално-психичка човекова стања, необуздано маштање, необични снови, страсти и самоубиства и пуна је оштрих контраста и оксиморона као и социјалне утопије. „Ове одлике менипеје примећујемо код Достојевског“, напомиње Бахтин.[17]
Када се говори о жанровским карактеристикама Кустуричиних филмова они се пре било какве класификације деле на ране и касне, а затим у зависности од врсте филмске критике сврставају у породичне драме, ратне филмове, мелодраме, слепстик комедије и др. Слободно можемо рећи да свеукупно његово стваралаштво прожима карневалски осећај света и да Кустурица од сваког филма прави нешто што је само њему својствено филм- менипеју, а филм –менипеја у сваком смислу еквивалентна је књижевном стваралаштву Достојевског.












[1] Интервју: Емир Кустурица, Руски дневник Известија на: http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/267135/Kusturica-najavio-snimanje-filma-o-Dostojevskom-u-Rusiji
[2] Срђан Вучинић, Наведена књига, стр. 38
[3] Исто, стр. 38
[4] Емисија Агапе, Студио Б, Емир Кустурица и Владета Јеротић- Стваралаштво, 20
Кустурица говори да се његова изјава односила на пактирање са ђаволом у време када је снимао филм Отац на службеном путу. О томе смо писали на стр.
[5] Леонид Гросман, Достојевски, Српска књижевна задруга, Београд, 1974. Стр. 381.
[6] Интервју са Емиром Кустурицом, Види у : Жан Марк Буино, Наведена књига, стр. 67.
[7] Горан Гоцић, Наведена књига, стр. 22
[8] „Сви главни јунаци Достојевског, као људи идеје, апсолутно су некористољубиви уколико је идеја стварно загосподарила дубинским језгром њихове личности... ( њима нису потребни милиони, њима је потребно да реше мисао)... У том смислу су апсолутно некористољубиви и Раскољников, који је убио и опљачкао старицу зеленашицу, и проститутка Соња, и саучесник у убиству свога оца― Иван; апсолутно је некористољубива и идеја „ младића“― да постане Ротшилд.“
Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, ZEPTER BOOK WORLD, Београд, стр. 83.
[9] Срђан Вучинић, Наведена књига, стр. 61
[10] Жан Марк Буино, Наведена књига, стр. 6.
[11] Срђан Вучинић, Наведена књига, стр. 121
[12] Алкохолизам родитеља, немаштина, рани губитак мајке, очев други брак, оскудно образовање, незапосленост и упоредо са тим незасита јурњава за младим телом у великим капиталистичким центрима, са подводачима у јазбинама-то су главни разлози бујања проституције. Уметничка проницљивост Достојевског без грешке је уочила ове социјалне факторе и помоћу њих одредила биографију Соње Мармеладове.
Леонид Гросман, Наведена књига, стр. 339-340.
[13] Михаил Бахтин, Наведена књига, стр. 83
[14] Михаил Бахтин, Исто, стр.8
[15] „Карневал- то је представљање без рампе и без поделе на извођаче и гледаоце. У карневалу су сви активни учесници, сви суделују у карневалској игри. Карневал нико не посматра, нити, строго говорећи, неко представља. У њему се живи, живи се по његовим законима, док ти закони важе, то јест живи се карневалским животом. А карневалски живот јесте живот који је скренуо из уобичајене колотечине, то је, у извесној мери, - живот окренут наопачке-, -свет с друге стране- ( - monde à ľenvers-). “
Исто, стр. 116.
[16] Исто, стр. 102-113
[17] Исто, стр 115.

Нема коментара:

Постави коментар