четвртак, 06. фебруар 2014.

Развојни пут Боре Шнајдера
(Или „Културци поново јашу II део“)

У свеопштем стању лудила у којем се налази читава нација можда најбољу дефиницију о самом лудилу дао је један краљевачки писац. Он каже: „ Лудило је чудна појава, неухватљива, рекло би се и неописива, баш као и све друго у овим сулудим временима на овим просторима. Некада се то, брате, знало, мислим било је некако транспарентније, опипљивије и неупоредиво лакше за идентификацију, мада су лудаци били готово занемарљива категорија, а самим тим и циљна група оних који претендују да буду вође народа и креатори нове нам и светлије будућности.“ Колико год да смо кивни на период комунистичке владавине, која нас је довела довде где јесмо, у том времену некако су се лудаци препознавали и били упућени на лечење како би им се донекле помогло да оздраве.
Ко је мистериозни Бора Шнајдер ? Његов развојни пут текао је болно и незаустављиво. Од радикалске одоре у којој се осећао поносним Србином, и по сведочењу страначких записничара да је увек био најредовнији у плаћању чланарине, полако је развојем свог духа и тела доспео под челичну песницу новооснованог отпора где је постао симбол борбе за правду и истину. Свој живот посветио је борби против хорде зла, црвено- црне коалиције. Након петооктобарских промена у Краљеву је отворен кафић „ Статус“ у којем је требало да одседају они који би поправили свој материјални и духовни статус. Међутим, наш јунак се није тамо појављивао јер је знао да је то превара и да се статус добија само на изборима. Али не лези враже, челична песница није успела да уђе у скупштину тако да се његов неостварени сан срушио преко ноћи. Не, није зажалио што је напустио радикалску одору већ је почео да скупља плодове петооктобарских промена тако што је решио да постане глумац.
И то искуство је било болно. Нико није оспорио његов таленат, осим он сам, због гласовних проблема са изговарањем африката, тако да су се представе неки пут понављале како би гледаоци разумели цео текст. Често се усред нелепо изговорених речи чуло шушкетање. Добио је надимак глумац са говорном маном. Шта ћете, није желео да ради на себи, а тако смо га молили и кумили. Није желео да чује. Међутим, злобници који су му дали надимак нису упућени у целокупну проблематику коју је још Достојевски разрешио. Скоро у сваком његовом делу постоји по неки јунак којег је обузело лудило, али који је ипак уметнички талентован. Па и сам Достојевски, књижевни геније, боловао је од епилепсије. Тако и код Кустурице прегршт ликова су болесни ( душевно растројени), али поседују неку натпросечност. Рецимо Перхан је суицидан, нервно растројен, али поседује способност телекинезе.
Његов даљи пут условио је да се учлани у странку коју је основао аутор капиталног дела „Економија деструкције- велика пљачка народа“ и „О економском бесмислу друштвене својине“ иако је на листи те странке увек било више од 90% оних који користе плодове друштвене својине. Међутим, та странка је у својим редовима имала људе који су на време препознали Борино лудило и решили су да га истерају како би сачували свој углед. Међутим, срећа је хтела Бору. Извесни Сима Липовац постао је шериф и указао му поверење да постане управник народног позоришта које за време његовог мандата није одиграло ниједну представу у свом граду. По томе се Бора уписао у Гинисову књигу рекорда. Уписао се и у Гинисову књигу, тако што је управник постао, гласовима одбеглих из црвено- црне коалиције,против којих се бори цео живот, осим у својим млађаним годинама када је још био у политичком пубертету па му не треба замерити, међутим, то му није сметало. Паметан је Бора, докле више бити понижен и увређен. А срећан је био, додуше само неколико месеци, јер шта ћеш веће среће за једног провинцијалца него да постане друг управник. Једнога дана изударао је свог колегу, иако је знао да може бити осуђен, Бора је почео да гази и по живима и по мртвима, а највише је волео да као управник истерује раднике са посла, а који су са села, мада се свуда хвалио како вуче сељачко порекло.
Међутим, владавини је дошао крај. Тешко је поднео своје разрешење, таман колико се дете наљути када га мајка одбије од сисе. Притешњен чињеницама да је нови управник насупрот њему показао жељене резултате, Бора Шнајдер се дубоко покајао и погнуте главе сачекао крај...(А Бора уопште није погнуте главе. Напротив, звера наоколо и цери се.) –На крају свог пута постао је члан демократске алтернативне сцене и постао поносни и углађени члан тренутно отписаних.
Најчешће речи у његовом речнику биле су фашизам и мржња, све оно што је годинама просипао иза себе скривајући се иза маске поносног Боре. Најомиљенија посластица била је да се крије иза псеудонима, јер на високим школама га нису учили да је за добру комуникацију која је базирана на интелекту и демократичности потребна транспарентност која ће уместо питања „ Шта није у реду са тобом ?“ бити пребачена на „ Како да решимо проблем“. Управо овако као овај потпис имена доле. Иако сви знамо да лекови могу да помогну у лечењу душевних болести код особа које теже тривијалној сублимацији личности, а на чему упорно инсистира наука, свесни смо да ће пацијенти овакве врсте као што је Бора и даље пуштати несносан смрад јефтиних трикова, јер како легендарни Брехт једном рече „ Прдац нема носа“.
Одговор на текст „Мали провинцијски збор“
Иван Новчић

Нема коментара:

Постави коментар