четвртак, 06. фебруар 2014.

РЕАГОВАЊА

ПОБУНА ДУХА

Не би побуна била тако драматична када би се унапред знао њен исход. Шта нагони човека да прихвати побуну као цивилизацијски чин ? Вера у позитиван исход ? Шта га нагони да ћути и да прихвати реалност на терену ? Можда страх који га „ ниже скота ставља“.
Ахмед Нурудин из романа „ Дервиш и смрт“ за побуну каже да је први пут тако назвао своју муку. У приповеци Иве Андрића „ Проба“ фра Серафин приповеда о извесном Петру Ђуђуту који је целог живота био понизан и послушан, који ни на какву увреду није одговарао, нити се од неправде бранио. Побунио се тек онда, када му је након смрти св. Петар саопштио да не може у рај. Обавестили су га да ни Бог није поштовалац поданичког менталитета. Побуна је дошла касно.
У глави романа „ Браћа Карамазови “ насловљеној као „Побуна“ Иван Карамазов заузима волтеровско сахватање о бескрајном јазу између стварних патњи човечанства, с једне стране, и Лајбницове идеје о томе да је Бог, руковођен принципом бољег, створио најбољи од свих могућих светова. То је била Иванова побуна против патње уопште, а суштински проблем је у равнотежи добра и зла у свету. Зар после свега постоји Бог ? Какав је то Бог који утире сузе тек после? И какав би то био Бог који не кажњава злочинца и мучитеља одмах, сада и овде ? На сва ова питања Иван није имао одговор.

Јесу ли руке моје сувише старе да пером објасне нагон за побуном ? Кад одлази младост, а старост се не назире, снаге преостаје само за суочавање са прошлошћу. Немогућност побуне духа у нас долази од биолошке катастрофе, слажу се социолози. Ми смо земља стараца. Поданички менталитет стваран између два Светска рата монархистичким аутократизмом, и након тога вишедеценијским раздобљем комунистичког тоталитаризма углавном је добио своју пуноћу. Процес уобличавања модерне грађанске свести и политичке културе касни неколико векова.

Демонстрације у Бразилу почеле су због поскупљења карата за превоз, у Грчкој протести не престају због мера штедње које захтева ЕУ, у Пољској су протестовали синдикати. У Тузли све врви од протеста понижених и увређених, према касти и поштоваоцима корпоративног капитализма који је сиромаштво увео као уставну обавезу. У Србији протеста нема.
Ипак, није све тако безнадежно.

Тамо, где се преплићу тела Истока и Запада, у 2. деценији 21. века један народ је конкретизовао теоријску мисао о побуни. Не револуција, побуна је права реч. Када су у Истанбулу почели протести због уништавања једног парка, нико није могао да претпостави да ће се то претворити у највеће антивладине демонстрације. Против демократске тираније побунила се омладина средњег слоја грађанске класе. Побуну нису организовале демократске алтернативе, нити је финансирана из центара моћи, она је без народних вођа и трибуна, дошла је спонтано. Овде је морао да се догоди народ. Глагол морати на Западу се обично везује уз морал, када се у медијима прво представе циљеви који се морају остварити, тобоже ради демократских начела, а онда се центри моћи, вођени идејом моралних начела, одлучују да сруче и тону бомби како би покрили рупе у ратној економији.
Популарност Ердогана у Турској стварали су западни медији и западне институције, а како је време одмицало он је морао бити све више послушнији. Иако је подељено мишљење да су се у турском случају умешале западне администрације, којима одговара хаос у овом делу света, и са друге стране да је то само одговор на Ердоганову диктатуру једно је сигурно; дошло се до степена непристајања грађанске класе на политичко манипулисање које је у вези са финансијским исцрпљивањем, то је модерна побуна против новохрибидне класе манипуланата чији је једини циљ свето тројство у виду славе, моћи и новца, то је грађанско незадовољство које је расло заједно са развијањем грађанске свести и освешћивање једне генерације која је, у одбрани парка Гези на Тргу Таксим, видела и одбрану слободе у свету пожуде бахатих новокомпонованих екстрапрофитера који по сваку цену желе, и којима је и једини циљ, да изнуде новац и наплате свој концепт неолибералног концепта геноцида.

Тако је Истанбул постао савремени Париз, најсветлија тачка понижене Европе која плута у демократском ропству.

Иван Новчић

Нема коментара:

Постави коментар