четвртак, 06. фебруар 2014.

Лепи, лепши, културци

" Иако имамо слободу и свега напретек као никада раније, барем у богатим деловима света- морамо да приметимо да је, сразмерно том напретку, човеков унутрашњи свет изгубио снагу, а човек власт над самим собом. То је психичко исцрпљивање услед којег постајемо жртве моћних и примитивних несвесних сила".
Роб Ведерил

У приповеци Иве Андрића " Бифе Титаник" посматрамо два лика на почетку Другог светског рата у Сарајеву. Један је Стјепан, искомплексирани усташки војник, и Менто Папо, власник сарајевске кафане. Судбина Мента Папа је таква да га рат затиче у двострукој несрећи. Наиме, оставља га љубавница, која му уз то и односи сву заједничку уштеђевину. Такав, какав је, Менто Папо се налази на удару усташе који жели да се домогне свог парчета колача, јер усташе у Сарајеву тих дана пљачкају богате Јевреје. На крају, у стању лудила, Стјепан га убија јер сазнаје да његова жртва није богати Јеврејин већ човек без пребијене паре. У томе је и величина ове приповетке. Нема у њој ни јунака ни злочинца, већ све упућује да су обојица жртве једнЕ егологије, једног опасног времена у којем " мајмун гледа себе у зрцало" и у којем неки нови свет исписују владари из сенке.
Краљево је најлепши град на свету, у мају када липе замиришу, када све почиње да личи на врт, али и град који несношљиво смрди на бескрупулозност и идиотизам. Скоро да не прође ни један једини дан, а да се јавност не упозна са неким новим скандалом. Ових дана најављују се смене појединих директора културних установа који су донекле оставили трага у свом деловању. Истовремено, наилазимо на негодовање појединих култураца и политичких странака, што је сасвим оправдано, када се гледа из угла обичног човека. Они који су их предложили, они су их и поставили, логички закључак би био да имају право и да их смене. Говорили су да су најбољи ! Како су их поставили ? Да ли је то битно ? Пита се онај коме је народ дао поверење, неважно је да ли је шлосер или психички нестабилна личност. Они желе да се питају и тачка. То су принципи савремене демократије, а за њу смо се борили, зар не ? Ко сме да мисли другачије ? Није проблем у особи која се смењује, није проблем у онима који то раде нити у онима којима се то не свиђа, они ће умрети у убеђењу да су мали богови ( знамо да су још и суровији, имали смо прилике да то осетимо) већ у нама који смо прихватили такву игру, која у нама лечи ону болесну сујету, да смо управо ми указом некога цара постали најлепши, најбољи и најпаметнији. Онда полетимо на крилима наше излечене сујете не обазирући се на ствари око нас, све до часа када иза наших леђа почињу да се праве компромиси, и последица тих игара постајемо ми, постајемо колатерална штета неких владара из сенке, а које смо тако свесно или несвесно подржавали. Онда се полако будимо јер је неправда погодила нас, и само нашу маленкост, а то боли, боли, највише своје дупе боли. Зашто нас, питамо се, кад смо добијали похвале са свих страна. Па зато што смо прихватили догму нових богова, и нема назад, у игри смо коју су други осмислили, а ми смо само вашке. Зашто то сазнајемо тек када нас заболи. Не знам.
Онда се запитамо, шта би се десило да су се Стјепан и Менто Папо удружили, да су постали свесни да њихова врста одумире, а да опстају потомци владара из сенке. Да ли би се пробудили из сна, и џелат и жртва ? Ко зна, можда још увек постоји нада, она и смрт су неизбежне.

ИВАН НОВЧИЋ





Нема коментара:

Постави коментар