понедељак, 10. фебруар 2014.

Симбол оца

„И она аутосугестија ти је добра, гањај ти то“

„Кустуричина слика породице свесно је деградирана из филма у филм и таква обрнуто пропорционална узвишености оних који јој се супротстављају. Кустурица се у филму „ Сјећаш ли се Доли Бел ? “ приклања наметнутом патријархату малограђанске статичности “.[1] Евидентно убризгавање лика свога оца у лик оца у филму „ Сјећаш ли се Доли Бел ? “ наставља се и у филму „ Отац на службеном путу “ као метафора живог модела. Методом дубоке психолошке анализе испитане су до краја трауме дечака Малика. Кустурицу очигледно није занимало искључиво голооточко страдање, не због тога што је морао да се прилагођава идеологији тренутка или зато што је Уметничко веће буквално знало сваки детаљ из књиге снимања ( чуварима идеологије није могла да промакне ниједна ситница), већ због чињенице и жеље да Голи оток буде структурално у позадини, а мотив месечарења и Маликова траума из детињства у првом плану. Не треба вређати ни Емирову интелигенцију да би он могао да буде толико наиван па да се искусним аласима понуди као улов, иако су методе тих осамдесетих биле много мање опасније од оних које су се примењивале одмах након II Светског рата. Да је којим случајем Неле Карајлић изрекао чувену реченицу „ Црко је маршал“ педесетих година 20. века, као што је изрекао 1986. на концерту у Ријеци, сигурно је да би завршио у југословенском Гулагу међутим, методе осамдесетих биле су перфидније; Његов лик користили су као слику порочности и лудила када би у образовним институцијама приказивали филмове о наркоманији. Додуше, прошао је са лакшим телесним повредама које су му нанели већ прилично конфузни синови комунизма. Зато се овај филм као и многи други, у којима имамо осетљив однос између очева и синова, посматра пре свега са позиције у којој се разматра „ сва комлексност историјског процеса како га Кустурица види  (сматра да је историја сачињена од снова : генерације једна другој теже да пренесу своје неостварене снове од којих не могу да одустану, јер ће се онда цео њихов живот учинити узалудан)“.[2] Зато је и веома приметан и неизбежан полемички однос између очева и синова. Махо, отац из филма „Сјећаш ли се Доли Бел ?“, је непоправљиви комуниста и подражавалац марксистичке мисли са безграничним ауторитетом према синовима. За разлику од Керима, који је у потпуности прихватио очеву идеологију, Дино се тој идеологији одупире и намеће мотив хипнозе, а хипноза представља допуну марксистичке мисли која ће променити свет ( „Свако прво треба у себи да изгради комунизам“). Дино показује велику храброст, самим тим што уопште улази у расправу са прилично ауторитативним оцем, на ту тему, што овај скоро током целог филма не жели да прихвати ( „ Комунизам се дечко мој, прави у фабрикама. Јебеш ти душу !“) да би на крају филма Махо, вероватно свестан да му се ближи крај, похвалио његову опседнутост за хипнотисањем. На самртничкој постељи обраћа се Дину речима ( „И она аутосугестија ти је добра, гањај ти то“). Керим, иако најстарији син, не улази у било какве полемике са оцем које би биле сложеније структуралне природе. Махо његово пунолетство држи под контролом, а са најмлађим сином склапа договор око куповине новог бицикла и даје му титулу записничара на породично- партијским састанцима. Међутим, Дино је очев љубимац и једино пред њим скида гард суровог патријархалног оца и једино са њим открива теме о пушењу, друштвеним проблемима и женама („Жене су ти као со, може се без њих али је бљутаво“). Са једне стране Махо је суров, челично-патријархалан, са диктаторским особинама, али и емотиван отац који дубоко схвата да се Дино налази у најосетљивијем периоду одрастања, адолесценцији. Зато он и игнорише право првенства најстаријег сина Керима и пред одлазак у болницу, тестаментом, Дину оставља у наслеђе дуванску кутију и упаљач као и девет књига из чистог марксизма После обиља могућих значења све нас наводи на закључак да је ово велика прича о оцу.
Полемички однос оца и сина видљив је и у филму „ Живот је чудо“. Овде је породица либералнија. Лука одаје утисак безбрижног оца који је поносан на талентованог сина фудбалера. Он ужива у чарима провинције, за разлику од хистеричне Јадранке која мисли да провинција гуши њен таленат за певање. Лука је непоправљиви Југословен који је убеђен да неће бити рата, док је Милош скептик по питању мира и свестан да се запаљена ватра на Балкану полако распламсава. Ако упоредимо два оца долазимо до закључка: Маха из филма „ Сјећаш ли се Доли Бел ? “ не узбуђује много беда и сиромаштво, нити услови у којима живи његова породица, он верује у идеологију која ће да промени свет. Тако се и Лука не узбуђује због Милошевог позива у војску, јер верује у мир, иако сви око њега знају да је пуцањ у Сарајеву убио све наде у мирну будућност. У тренутку говора председника општине, пред народом, Филиповић и Милошев пријатељ Томо убеђују Луку да је рат увелико закуцао на врата. Лука то схвата као дечју причу и претеривање, потпуно опијен својом догмом, као и Махо који верује да ће комунизам доћи до 2000. год. Могућа алегорија, која је сложенија од симбола и третира се као проширена метафора, може да буде туча на фудбалској утакмици која личи на ону на Максимиру, а која је у неким кулоарима представљала почетак почетка грађанског рата. Наиме, према неким тумачењима, у тренутку када је Звонимир Бобан ногом ударио хрватског полицајца и када је почела велика туча на стадиону између хрватских и српских навијача покидана је челична песница комунистичке власти у тадашњој Југославији. Лука на фудбалској утакмици прави веома сличан потез. Међутим, да је Кустурица мајстор да озбиљне теме претвори у бурлеску и да их обрађује на комичан начин показује и разлог због којег је избио инцидент на фудбалској утакмици ( Два навијача запишавају голмана). То се уклапа у његов став који јасно дефинише Балкан као стратиште у којем ратови долазе као израз мајмунског посла, глупости и мржње док је западна свест сасвим другачија, ратови се углавном воде ради економских интереса и тржишних принципа.
Милош и Лука се споре и око тога шта је важније за фудбалера, брзина или осећај. Милош покушава у то да га убеди оног тренутка када му брзина помаже да стигне на аутобус са којим одлази на служење војног рока. На крају постижу консензус да су оба фактора веома важна за успешног фудбалера, сличан оном када Махо пред смрт хвали Динову склоност ка хипнози. Хипноза или марксизам, брзина или техника, две су супротстављене идеје или тезе, две мисаоне компоненте које се огледају у односима између очева и синова.
Након одласка Милоша у војску и Јадранке, која је после испраћаја побегла са другим, Лука остаје сам и та самоћа је могући кључ филма који би се могао звати и Љубав је чудо, јер она не бира ни место ни време, једноставно се деси, као болест, као песма. Лука је отац који безгранично воли своју породицу, али је стицајем околности привремено остао без ње, ни крив ни дужан, и сву своју љубав преноси на прелепу муслиманку Сабаху која му је тренутни заточеник. У тренутку када треба да је преда, како би извршили размену, он не жели да је се одрекне. За Луку љубав је покретач свега, чак и онда када она није логична. Трансфер љубави са породице на Сабаху, стицајем околности, могућ је симбол лека против болова у ратним временима подсећајући нас да је живот стварно чудо. Један број једностраних критичара означио је овај филм као нови српски национализам, који говори о доброти и племенитости Срба за време рата у Босни, и чији је циљ био да од џелата створи добротворе. Да то није тако, и да нема никакве везе са глорификацијом било које од завађених страна, показују и чињенице да се велики број ликова који су означени као Срби представљају у лошем светлу: „ Амбициозни политичар еволуира у ратног профитера, деструктивни полицајац у убицу, а Лукова лабилна супруга у прељубницу“.[3] Када би се овај филм, који у суштини покреће све оно позитивно и изгубљено у ратовима, гледао са било које етничке перспективе могућа тумачења могла би довести до потпуно обрнутог става ( Рецимо Филиповић подстрекава изазивање туче на фудбалској утакмици која је једна од могућих метафора почетка ратова у СФРЈ). Да ово и није ратни филм у класичном смислу показује асоцијативна или парадигматска веза која се успоставља у тренутку када Сабаху доводе код Луке као заточеника. Брига за заробљеног сина и заљубљивање, у неког ко би требало да буде са оне друге стране, чини овај филм асоцијативним у којем се преплићу, како је приметио Зоран Ђерић „породичне дужности и љубави“[4].
У „ Аризони“ Аксел показује нетрпељивост према ауторитетима. Његови родитељи су погинули у саобраћајној несрећи када му је било седамнаест година. Улогу оца жели да преузме Лео, његов ујак, чија је опсесија продавање аутомобила. Аксел је отпоран на ујакове снове, као и Дино из  „Сјећаш ли се Доли Бел ? “ на очеву идеологију. Акселова опсесија постаје згодна удовица у годинама, Елејн.
Слика оца у Кустуричиним филмовима чврсто је у вези са његовим оцем Муратом и та веза је нераскидива и лако доказива. Махова ауторитативност, стављање високе политике испред сопствених егзистенцијалних проблема[5] ( „ Махо успева да апстрахује своју стварну ситуацију иако његова шесточлана породица живи годинама у – принудном смештају- с два кревета.“)[6], отворени разговори са сином адолесцентом, Мешини ванбрачни излети[7], укључивање Петра Попаре у антифашистички покрет[8], јесу јасне црте карактера Мурата Кустурице.
























[1] Марко Костић , наведени рад.

[2] Кристина Ђуковић, Менажерија ликова у филмовима Емира Кустурице, ФДУ, Београд, 2000
Види у: Иван Велисављевић, Једна режија, два аутора: Емир Кустурица и Срђан Драгојевић, Сарајевске свеске бр. 19/20
[3] Горан Гоцић, наведена књига, стр. 66

[4] Зоран Ђерић, „ Нови ратни филмови у Србији, Хрватској и Бих“, Академија уметности Бања Лука, Република Српска, 2011. стр.284

[5] „ Тешко је било водити овакве разговоре са мојим оцем, њему су велике историјске идеје биле важније од – тричарија- као што су стан, гријање и сличне- баналности-.
Емир Кустурица „ наведена књига“ стр. 83
„... а мој отац је из живота директно убризгао у „ Доли Бел“ убризгавао оно што литература не може да учини за филм. Мурат је лик оца обогатио детаљима као живи модел, који заборавља да кров прокишњава и не подузима ништа да га поправи, него прича о свјетској неправди, вјерује да ће комунизам свуд владати већ двехиљадите године.“
Исто, стр. 193.

[6] Горан Гоцић, наведена књига, стр. 97.

[7] Осим описа ванбрачног излета његовог оца и лова на Чехиње у Прагу, пред полагање пријемног испита Емира Кустурице, у својој књизи он говори и о томе како је његова тетка Биба успела да очува брак Мурата и Сенке. Наиме, Мурат је био заљубљен у једну Загрепчанку.
Емир Кустурица, наведена књига, стр. 246.

[8] „ Отац је са својом сестром побјегао у шуму одмах на почетку Другог свјетског рата и придружио се Народноослободилачком покрету. Да то није учинио, страдао би од црнокошуљаша који су и тетку натјерали у бијег.
Исто, стр. 294.

ИЗ РУКОПИСА " СИМБОЛИ И СИГНАЛИ ЕМИРА КУСТУРИЦЕ"


Нема коментара:

Постави коментар