четвртак, 06. фебруар 2014.

ОРГИЈЕ НАД КРАЉЕВОМ

У свеукупном лудилу, на које се обично осврнемо када нас заболи сопствена задњица, главну моћ и право на располагање нашим животима имају политичке партије. Партократија није измишљена јуче или прекјуче, добро је она осмишљена и разрађена, поучена вишедеценијским искуством из комунистичког периода, дубоко развијана социјалистичким духом, а усавршена у периоду постпетооктобарске шизофреније када се државно утемељење градило искучиво на ослонцу партијских поданика. Није нимало случајно што се данас у политичком животу нашег малог града све заснива на кадровским решењима партијских артиљераца и што све долази из кухиња малих општинских или градских одбора који одлучују о свему. Нема ту више ни „и“ од идеја или идеологија, програма или догми, ставова или принципа. Свако може са сваким и све је дозвољено, најважније је да се намире егзистенцијалне потребе и жеђ за моћи.
Можда политичка олигархија и није толико крива јер свој легитимитет стиче на изборима, а своје темеље гради на подршци бирача који имају право да сваки облик партократије казне на следећим изборима, али ,не лези враже, нешто им то у последње време не иде од руке.
Поставља се низ суштинских питања: Како би странке уопште функционисале када не би свој добар изборни резултат оплодиле намиривањем својих улизица и плакатолепкаша ? Колико процената гласача гласа за програм одређене партије, а колико за индивидуална обећања, да ће им после избора бити запослена стрина, ујна или свастика ? Добро је познато да гласачи беже као ђаво од крста од оних странака које немају моћ да одлучују или које би евентуално расписале јавне конкурсе са проверама и тестовима, епски речено „ни по бабу ни по стричевима“.

Читава хистерија која се подигла око смене једне вредне директорке културне установе у нашем граду сигурно заслужује пажњу. Није битно што реакција касни више од двадесет година нити је битно што на челу те установе неће бити више једна вредна особа. Култура ће и даље живети у овом граду са њом или без ње.
Оно што обичном грађанину упада у очи јесте и бунт појединаца који су тако вешто градили овакав систем у којем је један локални покрет са нешто мање од три хиљаде гласова на изборима постао важан чинилац у одлучивању и кадрирању.
Свака наука има своју историју, методологију и интердисциплинарни систем. Свака је и партија или покрет има. Каква је историја тог покрета ? Без познавања његове историје ниједан добронамеран фронт, ма какав био, неће моћи да разуме све ово што нам се дешава. Покрет је заснован на идеји постизборне крађе бескрупулозног компромиса по цену живота. Када су се својевремено 9 одборника градске скупштине огласили као слободни и када их је у наручје примила најдемократскија странка од како је света и века, услов за све то било је удомљавање рођака и фамилија. Да се разумемо, није ту било никакве љубави и поштовања, као што је и данас нема, већ искључиво еротска поза конолингуса и фелација “ ја теби, ти мени“. На име тог запошљавања своје фамилије нова-стара власт добила је већину у скупштини града. Све то аминовао је тадашњи шериф Меклауд, неприкосновени борац за привођење посрнулих одборника у подрум и нуђење радних места, која плађају грађани Краљева, хистерично млатарајући рукама у црним џиповима стране производње.Скоро сви су били и намирени, а они који нису касније су иступили и изашли из њега. Каква је методологија тог покрета? Након скоро две године учешћа у власти они су одлично умели да се снађу међу новокомпонованим представницима политичког естаблишмента, градећи тако своје чланство на основу пуњења градских установа својим кадровима, установа које су добили као феудални посед. Колач од поделе стеоних јуница, колач од катастрофалног земљотреса који је погодио овај град, низ колача преко одређених одбора у којима су учествовали у расподели новца, помогао им је да пређу цензус. Има ту и много политичке вештине којом је вођа неспорно овладао.
На читав низ подвала, на основу који је настао овај покрет, ниједна организација или установа није реаговала ! Чак шта више, многи од њих радовали су се уништењу неких других одборничких група које су мрзели из дна душе ( а таквим појединцима мржња је душевна храна од када знају за себе).
После ових чињеница, зар је неко иоле нормалан могао да помисли да они који су окупљени око идеје сложно за лову могу и у новом мандату, сада легитимном, да престану са трговином и феудалном тирадом ? на то није обраћала пажњу ни наша јунакиња, више због животног неискуства него због ароганције.
СВРХА ОВОГ ТЕКСТА НИЈЕ НИ ПОДРШКА НИ, НЕ ДАЈ БОЖЕ, КРИТИКА НА РАЧУН МЛАДЕ ОСОБЕ КОЈА СЕ ОДЛИЧНО ПОКАЗАЛА У ВРШЕЊУ СВОГ ПОСЛА. ТО ЈЕ САМО ДУХОВНО НАРИЦАЊЕ ЗА НЕИСКУСТВОМ И НАИВНОШЋУ МНОГИХ КОЈИМА СУ ОЧИ ЗАМАГЉЕНЕ И ЗАМАШТАНЕ, СТВАРАЈУЋИ ПРИВИД ДОБРА У ЗЛИМ ВРЕМЕНИМА. ТО ЈЕ ЖАЛОПОЈКА ЗА ОНИМА КОЈИ ПОПУТ ЂУЂУТА, ЧУВЕНОГ ФРАТРА ИЗ ПРИПОВЕТКЕ „ПРОБА“ ИВЕ АНДРИЋА ЧЕКА СВОГ СВЕТОГ ПЕТРА ДА МУ САОПШТИ ДА ЈЕ ЗАКАСНИО ЗА РАЈ.

ИВАН НОВЧИЋ
( СЛОБОДАН И НЕЗАВИСАН КАО ПТИЦА НА ГРАНИ)

Нема коментара:

Постави коментар