петак, 26. август 2011.

ШИФАРНИК СТРАДАЊА


Иван Новчић

ШИФАРНИК СТРАДАЊА







Едиција поезија
   Књига прва

 Иван Новчић

ШИФАРНИК СТРАДАЊА













   2008.
Краљево













На корици ; Рат Римљана и Сармата са Лимигантима


Изгубљеној генерацији




И уистину, тада живи оглашаваху блаженима оне који су раније умрли



Монах Исаија

( Последице Маричке битке )




Слободану Стојковићу
САВЕСТ ПРЕД ВРАТИМА
Коме да искажем печал своју








САВЕСТ ПРЕД ВРАТИМА
Далеко од нас, разјареног крда
Миришете на венце са Гоморе
Далеко од себе и даље вам слишно
Велечасни Данте приноси дарове.

Ухватиће прах покајања утробу вашу
Пред очевима, на гробовима синова,
На срушеној кули од карата
Овенчану крвљу са зидова.

Када вам у ноћи раскошној и врелој
Пастир са литице у фрулу засвира
Када се запитате, а не знате ко је
То вам савест куца пред вратима
У капуту сетно тамне боје.
























Туга
У грађанском рату 1991. године у Словенији, убијено је 47 војника непостојеће војске ЈНА ( По комитету за ратне злочине). Многи од њих нису стигли да напуне 19 година. О томе се много не прича. Свет ћути, Србија ћути, европејци ћуте, патриоте ћуте, песници ћуте.Туђи су то синови.
Тако је то сестро кобилице... Нема га више... Упокојио се... Узалуд...Рецимо да ти имаш ждребе и ти си том ждребету мати... И одједном, рецимо нестане... Зар није жалосно ? Коњче грицка сено, слуша и дува на руке свог власника.


НЕСАНИЦА

НА ВЕСТ О СТРАДАЊУ ВОЈНИКА У СЛОВЕНИЈИ 1991. год.

Трудим се да докучим истину
Делим, сврставам , уписујем
Зашто је Растко мирио браћу ?
Да ли је Вук издао Милоша ?
Зашто је књаз посекао вожда ?

Мучи ме несаница!
Мислима хрлим у празнину
Од несретног Лазара до Газиместана
Чије су крваве руке издајника
У антикрсташком походу маршала ?

И  схватим
Краљеви у древној чаробној игри
Играју се краља.
(Њима је лако на шаховској табли)
Они једним коњем , заставом и капом
Мире се, зидају покајнице
Њима је лако
Уписати се у живе странице.

A где ћу мученике које нисам знао
Мучи ме несаница !
Где њих да сврстам у ово ругло
Где да ставим
Стубленицу ,Травник, Бач и Вајску.

(На веранди безбожничкој видим Јуду
Како гризе осмех
Подругљивим тоном смешка се и дрема)

Они су сазидани негде у тишини

Умрли за земљу које нема



ЖИЧКИ НАТПИС
( Небоге)
Не населише ти станове љубави
Обучене у свештене  ризе
Прародитеља и светих отаца.

Не населише ти благ поглед пастира
Витезове са даром суза,
Слаткога појца и пустињака.

Населише ти господу што кличе
Ко тебе спасењем, ти њега крвљу.









ФАУСТОВСКИ

За све је крив ђаво,
За смрт што свуда вреба
Болести, ратове, глад.
За све што се изван
Ове кућерине дешава, он је крив.
Спреми колац, заоштри га
Кухињским ножем,
Подмажи маслиновим уљем
Да тој утвари ноћас станемо на пут.
Сунце је претворио у таму
Видиш ли, ни месеца нема
Кажем ти, репати је крив !

Рече Фауст
И склопи савез са њим.








ОРГИЈЕ НАД СРБИЈОМ
Прво смо те онако чедну и мирисну
Начинивши прве кораке у љубави
Извукли са петроградског бала
Пресвукли, обукли у црвене хаљине
Обојили бојама страсти
Увели у бисерне кочије.

Упрегнусмо затим сребрне атове
Са златним гривама и шареним кићанкама
Путујте каруце, беше ли то бајка ?

Онда те напрасно
Без најаве ледених богова прозвасмо курвом,
Бестидном дрољом развратних ноћи
Неких нама непознатих предграђа,
Јер чекајући лажнога цара
Изменисмо ток своје судбине.

Не беше нам доста
Већ те онако поцепану, јадну и  огољену
Набосмо на кочиће и куке
Реметећи смирај очевине,
Творећи отров за унуке.

Ред би данас био
Да ти за четресницу како ваља и требује
Одамо све почасти,
Јер си звуком Шопенових дирки
Јер си словом Чеховљеве туге
Исписала
Шифарник страдања, образац пропасти.





                                                                   


ПОТОП УТОПИЈЕ
Плаћасмо уредно задужења многа
Али позорник надувена носа
Увек је узимао и преко тога
По мерицу брашна и проса.
Да би избегли напаст, ту част
И вишак давасмо без срца ледна
Јер напослетку власт је власт,
А ми смо само стока једна.


С. ЈЕСЕЊИН


УСПАВАНКА
( Шта би Стева Раичковић рекао данас)
Успавајте се где сте затечени
Са говорнице мржњом занесени
Ви опоненти и ви дисиденти
Затравите ко говно у сени
Ви што смрдите и ви умивени
Маршалови синови, генералске кћери
Ви Јудине руке на тајној вечери
Ви мушкарчине и ви педери
Удавите се у крвавој реци
Лажне патриоте, лажни европејци.

Ви одбегли и ви ухваћени
Ви устаљени и ви промењени
Занемите у морској пени
Јер вама синови нису убијени
Ви Младићи ( пардон младићи)
И ви сорошевци (пардон олошевци)
Ви љубљени и ви загорелци
И ви што клечите Сребреници
Горди чедоморци, силни томашевци
Лажне патриоте, лажни европејци.

Све док се Србија у слози не окупа
Прометеји чекића, апостоли српа
Правдом се обешеном промените
Или се заувек у заборав скамените.


ПОВРАТАК
Водоскок граната, гроздови дечака
Борба за правду или којештарија,
Смола у грудима, уштројена домовина,
Износе нам срца на носилима.

Ратничка капа, у центру пажње
Крст и петокрака,
Облаци од барута црни
Или то  Илија громовник на српски род грми.

У подножју суноврата воз хукти степом
Враћа се из рата, чета лудака или јунака.

Кроз беспућа клизе, покрај мртвих коња
На раскршћима, већ виђеним кошмарима
На крилима , реповима
Да питају господина и друга

Да ли ће моћи и кад сунце гране
Гранчица заборава  да извида ране


МЕЂА     (Комшијска)
Омеђи ме међом међу вукодлаке
Међу крвопије, небу под облаке.
Омеђи ме међом и омађијај ме
Чудесном мађијом линију превуци
За посла са ђаволом не требају Турци.
Међ вукове  изгладнеле пређи,
Крвљу мојом нахрани међеде
Није важно које боје црне, жуте, смеђе.
Нек' брат брату превуче међу
Сувим сузама Србијом што теку
Као што нам краљевске и галије царске
Омеђују срца у овом веку.


ИСТОРИЈА СРБА

Деду везаног на коље расковали,
Црвеном чезом одведоше чичу,
Оца огреја онај милосрдни,
Брата тесном кошуљом вежу,
А мене је прекрио прах нечастиви
Не дам више !

Тако ми сина нерођеног.


МОЛИТВА ГОСПОДУ
Постојани у сну ,
Уснули на јави
Обљављујемо рат тиранима
Наше стварности.
Све видимо, све чујемо
Уз химну
Живео свети мук !
Помози Господе,
Овде пролетери иду у монахе





ЖИТИЈА
Ко брата свога не љуби, Бога не љуби, Бог је љубав
( 1 Јн.4,20.8)
Нека је благословено дрво на коме је правда обешена
Соломон


СТЕВАН НЕМАЊА
Синови моји, соколови
Камен за под главу
У славу бесконачну
Остављам све овога света.

Икону и свећу само
И молитву свога чеда.

Абдикација 1196. год. у Расу, одрицање од престола


ПЕТАР КОРИШКИ
Склањао од црних ноћи и  мрачнога неба
Угасио огањ злочестија
Клонио иза сеновитих брда
Од лажних кивота и славољубља
Пожуда, омаме, подрезаних ноктију
Знао , ђаво је леп.

Највише се од људи склањао
Боговиди

Знао си за пут спасења.


ТРОПАР
Св. владици Николају Жичком
Ридај и радуј се,
Зацели и исцели
Токове неопраних вода свога рода.
То Твоја војска уместо топуза
Носи крст свети
Окован челиком Светосавља.
Твоје речи, још увек су ту
На језеру молитви Лазарових рана
Владико небески,
Моли Господа да прими нас грешне
До судњега дана.


 УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ ЂУРЕ ЈАКШИЋА
У Доњој Сабанти
Расуте руке
И делови главе разбацани
Пред портом нада мном стоји
Очух Сава са косом у руци.

Упитах га ;
Чија то крвца по Србији прсну ?
Чија је то глава ?
А он ми рече ;
Пут под ноге док није и твоја
Са блудним сином у праскозорје пала.

Сад траву манастирску
Боје маслина
Ђурина глава растаче у златну
А грешно ми око
Намигну да ћутим ;
Нека, нека, нек руку му љуби
Безгрешни ктитор
Неки нови Младен, Гојко или Виктор.

На грешнике у заборав нека загрме
Хаубице, топови и трубе
Ти само почуј речи ове
Ове речи истините
Лицемери ,
Лицемери упамтите !



21.08.2004. год. из манастира св. Георгија у Доњој Сабанти уклоњен је споменик Ђури Јакшићу



ФРИДРИХ ГРИСЕНДОРФ
( ПОХВАЛА СРБИМА)
Последња проповед немачког свештеника у селу Евербург 1945 године

Господе, куда јури костурница жива,
Порушеног казамата
Толико лака
Стопалима прашину не подиже.

Гледам, корачају
Ка земљи порушених снова
Чују се повици;
Чувај се оних
Што смрде од лука и воња
Умотани у старе капуте.

Гледамо живу мртвачницу
И чујемо шкрипу костију
Јунаци се назиру у даљини,
Можда смо некоме од њих
Оцу или сину
Очи за око.

А они за узврат Господе,
Уредише вртове, децу пољубише
Мајкама и сестрама нашим
Најлепше руже сабраше.

Зар је то и данас вама
Трн очињег вида,
Жар у вашем страху.
Зар је то народ
Који је са Христом  започео кавгу ?

Својим уморним шакама
Поздрављају нас и кличу;
 Победа срца, победа душе!

Својим телима
Састављеним од костију и олова
И даље часно корачају
Ка земљи порушених снова.



                            НОКТУРНО b-мол
У време фантазија Нојевог спасења
Срце је људско
Срп у жутом класју
Што јаче удара , више малаксава,
У њему кад утихну занос и помама
То жетелац мири жртву и џелата.

На плочнику туге умеће почива
И ритерска смелост на зачеље ступа
Жеравица букти, лед не отопљава
Летаргија Бога, дисторзија ума,
Проклете су ноћи мртвих идеала.

А онда изнебуха невидљиви ливац
Рукоплетом нота из свога рукавца
Тишином ко мачем упокоји буку
И витешко срце заносом пролупа
Сновиђење Бога, литургија ума !

Са смешом у чаши
Сан се лакше снива
Кад дирке загуде
Шопен благосиља.













ФИЛОЗОФИЈА ОСОБЕЊАКА
Треба прећи преко тога. Не треба такве појаве примати срцу. Енглези се понашају у иностранству, онако, како се у Енглеској не понашају. А ниједна жена није иста, на разним тачкама земаљског глоба. Енглезе, као и Русе, заноси Париз, заноси ривијера, заноси Монте Карло. Италија. Вино. Хоће да се жене. Одмах. Енглескиње у Италији, падају. Кад се врате у Енглеску, све то забораве. То је био Шекспир.„ Сан једне летње ноћи“.
Милош Црњански, Роман о Лондону


РОМАНТИЗАМ
Сваки тренут, знак је нови
Да треба утећи од сурових начела
Ја бих себи и љубави својој
Саградио Потемкинова села
Да није гласа који шапуће
Погрешио си век.


ПОКЛИЧИ
Не трпе покличе
Јер осташе без гласа,
На  празним линијама нотних црта,
Маестро
Разлаже грађу глувих неимара.

Седло небеско, узалуд јаше
Почасни оркестар особењака,
Себични мудраци мудрују
онанијом из прикрајка.

И гле, све то спознах, звуком виоле
Гледајућ како крвљу се мажу
Из пехара Светога Грала
И вичу оне пароле као некад
Ноте на вешала, ноте на вешала.

Како би тек изгледао свет
Да њиховој глави скројимо круну,
Напрасно славуј постао би сврака
Можда би песник сеоског луга
Понео титулу Принц од Монака .

И тако у бескрај
У души се таложе трагови вина
Писани бичем љутих гонича,
А песма у понор пашће оним криком
Ако је саградимо без поклича.


ИСПОВЕСТ ПРОБУЂЕНОГ
Брига ме за ратове, самоубилачке најезде
Вешане главе на чемпресима
Радијацију и глобализам.
Кога још за то боли дупе ?
Понекад су опомене
Сувишне и узалудне
(Само једно је у глави).

Кад месец ушушка сунчеве зраке
У постељу меку
Пашћу на груди златокосе срне
Где после прве чаше небо заплави
Уз метеж галаму и дреку
(Само једно је у глави).


Ту је, похотна !
Носи афродизијак из крчага,
Сваки њен корак зној на чело мами
Шаље блудно- развратне осмехе
Са чаробним ногама и кожом рајске свиле
На кафанској писти пали и жари.

Ноћас пред судњи дан и апокалипсу
На милост и немилост божју
Мени је једино остало
Да осванем у њеном међуножју.





И ТЕ ВОДЕ НЕ ДАЈУ МИ МИРА

Дојке са пупом као кап вина
На белој ружи пуној месечина
Сете ме смрти

Милош Црњански





РАЗГОВОР СА ИСКУШЕНИКОМ РАТОМИРОМ

Пред портом манастира Студенице
 ( На тему , ове године овде догодине у манастиру Грачаници)

Шта је ово брате Ратомире ?
У сутон петлова питам себе,
Како да умиримо ускршње немире ?
Марушка и ја пред кућом од стакла
Пуни беса и очаја
Носимо срца-  кугле од олова
Да ли је то страх што нам буди немир ?
Са никад хладнијих оближњих Столова.

Шта је ово брате Ратомире ?
Видиш, земља силована
Некуда жури погледом мрачним
Походи ко луда Наста.
Или је клео косач са Карпата
Или се сама одала блуду
Првак пркоса, претеча ината.

И да све ово не опоје нарикаче
И да не занеме иконе и гусле

Шта то учинисмо брате Ратомире ?

Одговара Ратомир ;

У души ми амброзија,
Мислиш да мене уочи Сретења
Не гоне пориви
У занемелој зори богатој очајем
У успаваној ноћи
Знам, народ се гуши поезијом немоћи
И све ми личи
Као да смо Господу на Ваведење
Крвавом кашиком ископали очи.


САЗВЕЖЂЕ НЕМИРА
О онима који потопише непотопљиво,
Помрачише најсветлије
У виду беседе осуђеника
Написасмо гомилу безвредних папира
У истом жртвованом стаду
Пред њима и даље клечимо без стида
На стубу срама
И ми
Песници тишине, мора и немира
И ви
Песници шума и гљива.

И о онима који саградише темеље божјих твари
Из којих никосмо разлучени од љубави
Исписасмо Богу хвала похвалнице,
Ископасмо кенотафе,
Сузом огледала душе прекрила их тама
Заслугом
И нас вечитих балканских гусара
И вас одавно прогнаних сањара.

На раскршћима смернице срца
Тражећи потопљену Троју
Ужегла тела, набрекла домовина
Још болећива од трна,
Трне од бола
И тражи, тражи пут.

А ми ?
Чекајући драгог госта из свемира
Нешто нас мучи, жуља
Све смо даље себи
У виду драме нас пробада жаока
Стали смо тамо где нисмо смели
Помало ометени у сазвежђу немира
Ту, где туга исписује своје ремек дело.






КАД ЖИВИ ЗАВИДЕ МРТВИМА


Изнад глава помрчина зева
Небо одваја кости месеца
Спрема се олуја
По кинеском времену у пола два
Кажу, нестаће струја.

Шта Србину огољеном треба
Посан пасуљ, масног вица
Љуштуре од хлеба
Неко је рачунао с тим
Живе су нас покопали већ у пола три.

Кад живи завиде мртвима
Хорде обично надиру у јесен
Својим кичицама машу
Прстом, па о зид
Осољену рану соле,
Отров у вино
Вино у воду
Воду у крв

Ко је крив ?

Био прав или крив
Боље мртворођен, но сахрањен жив.

















БОЕМСКА



Звезде не могу да смирим
Потрошио сам небо
На окрајку горчила твога
Можда некад у тишини сама
Ужелиш се снова
Реци,
Зашто звезде не могу да смирим ?
( Окупан у вину )
Да си барем туђа кап устајалог грожђа
Да те дланом умотам у недра
Знао бих како.

Ја звезде ноћас не могу да смирим
Потрошио сам небо
Као да ме нема.




























                                                               


КАФАНСКЕ  БАЉЕЗГАРИЈЕ


























Ако те пријатељ мачем
Кроз вунено срце прободе
Не дај да ти душу туга развејава
Јер са пријатељем
Добио си непријатеља
( сапатника, тог оданог саборца)
Две линије што сводом путују до краја
Тмурни облак и море, нетрпељиви
Што олуја у даљини спаја.





































*
Јеси ли чуо ?
Шта ?

  Ухватили злочинца !
Нисам.

Како ниси?
Лепо. Нисам.

Шта мислиш о томе ?
Ништа.

Како ништа ?
Лепо. Ништа.

Јеси ли за ?
Нисам.

Јеси ли против ?
Нисам.

Не може тако !
Како ?

 Мораш да се одлучиш !
Зашто ?

Зато што је 21. век.
Не вреди, не могу.

Зашто?
Рећи ћу ти кад умрем.

Зашто кад умреш ?
Живи мртвима верују.











*
Косово је Србија !
Не знам.

Како не знаш !
Лепо, не знам.

Чији си ти ?
Ничији.

Мораш да се одлучиш.
Не могу.

Зашто ?
Умро сам тамо.

Како ?
Напрасно.

И ја сам се борио.
Са чим ?

Са пером у руци.
Шта је то ?

То је средство за писање.
Мени су дали само две бомбе и пушку.

Ево ти,  пиши !
Не могу.

Зашто ?
Живи мртвима не верују.















Мој пријатељ Бобан Николић
 Звани Мандрило
Нервозно пушећи цигарету
Рекао ми је;

Мани се књига,
Што мање знаш, мање боли глава

И нервозно замакао
Кроз пролаз градске библиотеке
Као лађа у залив изгубљених морнара.






































Док се свлачила, ћутала је
Док смо водили љубав, ћутала је
Кад сам је доводио код својих, ћутала је
Кад смо разговарали, ћутала је.

До лудила ме је доводило
Аристократско ћутање њено.

Као да није дошла из пичковца
Него са хладних предела севера,

Питам се;
Да ли би онако ћутљива писала поезију ?

Или би јој само крв шикнула из пера.
































ПЕСМА ИЗГУБЉЕНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

( Иван Новчић, ШИФАРНИК СТРАДАЊА)


У својој другој књизи песама Иван Новчић наставља потрагу за узроцима нагомилане горчине и умноженог немира у нашем друштву. Он је глас оних који су занемели пред негативним последицама заједничког (не)дела. При томе, то није глас који ружи своју отаџбину или који се одриче свога народа и његове културе. Напротив, у његовим песмама иако натовареним болом и страдањем сваке врсте, провејава и увек је присутно готово заборављено осећање родољубља. Због своје родољубивости и рањивости према страдању сопственог народа он полази у потрагу за правим узроцима страдања и њиховим разоткривањем, да би изношењем истих на светло и пред суд поезије изазвао у сваком човеку потребу за преиспитивањем.
У поступку грађења песме он се користи свом расположивом литературом и подацима до којих долази у процесу декодирања појава. Тако имамо отклон ка романтичарском духу, који одједном искрсне иза стиха који припада данашњици, да би већ у следећем стиху све мирисало на средњовековну књижевност и њен набој. Јер Новчић све са озбиљношћу прихвата и све за њега има вредност. Тако гради један мозаик који се састоји из разнобојних речи и разноврсног духа који иза њих стоји. Он би хтео у песми да буде и млад и стар у исто време, и грешник али и покајник, џелат и жртва, божји глас и чауш таме и бездана. Све је то последица духа времена, духа сваког смућења, чија је жртва песник, али и народ којем припада.
Бити учесник у рату значи бити несвестан свих ужаса које он носи. Бити учесник такве  непогоде људског духа и пада достојанства на ниво звери у сталној борби за опстанак, значи, како је наш песник Милоје Радовић у једној песми рекао; „ Најмање о њему знати“ . Оно што ратник види и памти, то су поједини фрагменти на које сам наилази и слаже их у базу сећања, збркано и нејасно. Иван, као припадник генерације које је ратовала и била учесник страдања на прагу пунолетства, прави шифарник од своје књиге и креће да отвара закључане фајлове користећи се сопственим утисцима, сазрелим ставовима који у временској дистанци другачије виде ствари и мудростима забележеним у провереним изворима, било књижевним, било историјским.
Иако сама слика није до краја јасна и откривена овом књигом, она је донекле појашњена и зумирана, али то изоштрење, можда, и не може бити дело једног човека, већ само саборно дело генерације која је окусила рат и лажни мир препун сваког лицемерја.




Александар Марић



О АУТОРУ




Иван Новчић, рођен је у Краљеву 1972. године. Објављује песме и есеје по локалним новинама. Објавио је књигу песама „ Ампутација душе“ ( 2003)
Живи и ради у Краљеву.


































                               



Иван Новчић
ШИФАРНИК СТРАДАЊА

Издавач
„Словенско друштво“
Краљево

За издавача
Драган Бунарџић

Уредник
Зоран Туцаковић

Рецензенти
Александар Марић
Градимир Цветковић Алис

Ликовна опрема
Зоран Китић

Техничка опрема
Бојан Вуксановић

Штампа
„ Рижа“  Краљево

Тираж ; 300

                                                  

Нема коментара:

Постави коментар