уторак, 16. август 2011.




Иван Новчић



Заборављена приповетка Милована Глишића




Апстракт: У раду се говори о стандардној типологији приповедака Милована Глишића са посебним освртом на политичко- сатиричне приповетке које су кроз целокупну историју српске књижевности занемарене и маргинализоване.

Кључне речи: Милован Глишић, политичко-сатиричне приповетке, нови месија, Васа Пелагић


Не треба чинити богзна каква истраживања па уверити се да је Глишић одиста оснивач и сеоске и реалистичке приповетке код нас. Поред великог броја тумачења књижевних дела Милована Глишића, чини нам се да би сваки покушај писања нечег „новог“ могао остати безуспешан. Овај оглед ће се потрудити да донесе неке нове чињенице у сагледавању Глишићевих приповедака.
О самој типологији Глишићевих приповедака писано је много. Можда је најприхватљивија она подела која одређује четири врсте приповедака у зависности од мотива и саме тематике. Mеђутим, ми ћемо се потрудити да докажемо да је пета група приповедака неправедно и неоправдано запостављена.
У прву групу спадају приповетке са друштвеним манама и њиховим носиоцима, међу којима се издвајају његове сатире Глава шећера, Рога и Злосутни број, све три „ објављене у познатом часопису Владана Ђорђевића „Отаџбина“ за 1875. годину.“[1] „ Критички став покрета Светозара Марковића најјасније се одразио у Глишићевој приповеци Глава шећера у којој је позив Светозара Марковића писцима да садржина њиховог стварања буде народни живот добио најнепосреднији позив.“[2] Оне су оштра критика тадашње власти и самим тим су проглашене за најквалитетније што је Глишић уопште написао. Радан [3] је жртва корумпираног друштва и најупечатљивији лик у Глишићевим приповеткама као опомена свима који покушају да се побуне против таквог система.
У другу групу спадају приповетке које се могу означити као хумористичке приче; Распис, Шило за огњило, Свирач, Редак звер и Вујина просидба. „ У њима сатирична оштрица слаби.“[4] То се може објаснити као последица тадашњег Глишићевог приватног живота, јер он је уласком у тадашњу  државну службу више инсистирао на хумору и разбибризи. Иако је сатирична жаока присутна, хумористички детаљи су ипак уочљивији.
„ Глишић има и неколико приповедака у којима обрађује народно веровање у вампире, ђаволе и друге утваре, у разна гатања и врачања.“[5] Управо се оне могу сврстати у трећу групу и означити као утицај наших народних приповедака, као и руске приповедачке прозе; После деведесет година, Награисао, Бата Мато, Задушнице. Адекватан им је назив фолклорно-фантастичне које између осталог садрже невероватне догађаје са учешћем натприродних бића.
Четврта група је идиличног карактера; Тетка Деса и Прва бразда. У њима Глишић пише праву химну сеоској идили и породичној љубави. У њима је показао највећу љубав према селу и српској традицији.
Као пету групу Глишићевих приповедака у складу са датом типологијом означићемо политичко-сатиричне. У првом реду ту спадају; Молепство, Сигурна већина и Нови Месија и „ оне се врло директно односе на неке актуелне дневно-политичке догађаје или познате јавне личности тога доба.“[6] Молепство је алудирање на богомољачки патриотизам, док је Сигурна већина усмерена на сан једног министра о вечитој власти, у којој Глишић директно напада владу и њене институције.
Чини нам се да већина проучавалаца књижевности (Осим неколицине) није имала позитивно мишљење, када је ова група Глишићевих приповедака у питању, означивши их нетипичнима за Глишићев поглед на свет. Углавном су избегавали да их сврставају у његове типичне приповетке и означавали су их  као памфлете. Међу њима има и теоретичара који ову групу приповедака не помињу у својим историјама књижевности. Јован Деретић, рецимо, о политичко-сатиричким приповеткама није написао ни речи. Сигурно је да је Нови Месија  прича којој је ретко посвећено довољно пажње.[7] Један од ретких проучавалаца који је рехабилитовао ову групу Глишићевих приповетки је Милорад Јеврић. [8]
„ Глишић не трпи фантасте и фанатике, празнослове и комедијаше, замлате и нове касапе, па ма са које стране они долазили.“[9] Ко је био Васа Пелагић ?
У неким енциклопедијама Васа Пелагић се означава и као народни просветитељ. Полагушић је Васа Пелагић, који је од некадашњега архимандритства и романтичног национализма био донео апсолутан дух и безазленост у уверењима. Глигорић је као убеђени социјалиста сматрао да је преко ових приповедака изневерена претходна епоха, да се следбеништво идеја Светозара Марковића претворило у своју супротност и да зато ова дела не заслужују пуну пажњу.
„ Глишић као писац био је нешто шири и разноврснији од Марковића-идеолога и пропагатора нових (старих) идеја и програма.“[10] Ипак, остаје чињеница да Глишић ни у најранијој фази није идеолошки једносмеран, већ је и тада, морално гледано, у књижевности наступао у стилу „Ни по бабу ни по стричевима“. „ Глишић је као човек мрзео сваку врсту надмености и особењаштва, сваког застрањивања од здравог народног духа, па му је морала бити и страна помало помодна надриученост и исфорсирана идеолошка наметљивост једног социјалисте.“[11] Заиста је збуњујућа анализа Велибора Глигорића о Новом Месији односно, његова зачуђеност у погледу мотива Милована Глишића да напише ову приповетку.[12] Сви велики писци иако су активно учествовали у спровођењу неке идеологије нису прећуткивали лицемерство и неприродне појаве. И поред ангажованости писаца у тренутним политичким збивањима морамо се сложити са једним; „Песник је највећи противник партија и секти“[13], а то важи не само за песнике, већ и за све велике прозне писце и уметнике уопште. Да ли је можда писац дошао  у неки лични додир или конфликт са Пелагићем, ми то данас не знамо. Ни то није искључено.[14] Ако је постојао неки додир или конфликт, жигосање надобудног социјалисте сигурно није било њихова последица, јер како рекосмо Милована Глишића је љутила свака надменост и особењаштво. Оно што широке масе нису могле да примете, приметио је он. Није се користио методом субјективности него је једноставно  као народни човек препознао канџе лажног месијанства.
Васа Пелагић је био надалеко позната и призната личност у социјалистичким круговима, имао је харизматску личност чије су мисли, настојања и идеје наилазиле на плодно тле у тадашњој Србији и ван ње. Све то није могло засенити младог Глишића и његов здрави народни дух, очигледно, доживео је Пелагићево учење као насилно натурање идеја масама које не прихватају радо, и са стране, разне новотарије. Васа Пелагић се у Београду и Москви упознао са делима руских социјалиста, баш онако како се савремени политичари упознају са западноевропским новотаријама. Међутим, нису у питању само новотарије којима се Глишић противио, које су тражиле погодно тле на просторима Србије уништене првобитном акумулацијом капитала. „ Пре би се могло рећи да је он био противан свему ономе што се није уклапало у његову својеврсну визију хуманистичких односа међу људима.“[15] Једном речју, која је изашла из нашег народа, Васа Пелагић је био премазан свим бојама. У том смислу Глишић се показао као хуманиста и родољуб, прави чувар и заштитник свог наслеђа, а не по мишљењу Велибора Глигорића „ идеолог који је изневерио претходну епоху.“[16]
О противречностима у Глишићевом виђењу нема ни говора [17] јер  Глишић, како је већ речено, не познаје идеологије већ је негативан став према Пелагићу морао бити израз дубљег пишчевог уверења.[18]
За разлику од Јована Скерлића[19] који је био ухваћен у мрежу лажног месијанства, Глишић је са пуно резерве гледао на људе који уз помоћ харизме и новотарија покушавају да „поправе Србију“. Зато ову приповетку можемо сврстати у можда најактуелније данас, када је у питању политички живот Србије. Чини нам се да нема периода у српској прошлости који се може назвати предахом у смислу политичких збивања и друштвених реформи. У нашој ближој историји сведоци смо да су се одређене групе политичких агитатора после петооктобарских збивања од народних икона нагло претвориле у лажне месије и пророке, али је мало ко од нас то успео да препозна. У револуционарној шизофренији малим људима нису доступни широки видици. Његош је у Горском вијенцу то лепо написао,

„Ништа ми се немојте чудити
Што ме црне растезају мисли
Што ми прса кипе са ужасом
Ко на брдо, ак и мало, стоји
Више види но онај под брдом“

Зато је Глишић велики писац, не само због увек актуелних приповедака из прве четири групе, већ и због својих политичко-сатиричних приповедака, а рекли бисмо, нарочито, због Новог Месије у којој је у појединцу препознао зло које Србији може донети велику штету и нарушити јој углед. Несумњиво, он је био писац широких видика.
„ Као што у Сремчевом Вукадину нема сентименталности према даровитом сељачету“ [20] тако нема сентименталности ни према једном Васи Пелагићу, био он посредни или непосредни саборац. Глишић пародира на затупљеност новокомпонованих идеја. Можда звучи дегутантно, али сама физиономија човека открива оно што је Глишић видео у Васи Пелагићу (танка уста, широко чело, кратки прсти). Реторика полупразно окреће прилично сувопарни речник. Загледајмо се боље у неке актуелне политичке креатуре, па ћемо можда и бити у праву. Данашњи политички агитатори користе једне те исте речи, само што их вешто употребљавају у датим ситуацијама, а то су; реформа, ликвидација, стечај, укључивање у савремене токове, дакле све оно што се сматра „нормалним процесом“ у „савременом свету“. Са једне стране политичким агитаторима потпомогнутим медијским простором уста су пуна прогреса и демократизације, док са друге стране реалност на површину избацује празне стомаке и тотално раслојавање друштва.
Ако се у језичко-естетском смислу ова приповетка не означава за нарочито вредном, сигурно је да је њен највећи квалитет садржан у политичкој актуелности. У данашњем времену кризе критике власти, властодржаца и политичког система уопште, она је и више него актуелна.
„Нови Месија доживљава се и као пролегомена Домановићевог вође и неких других модерних вођа Двадесетог века“ [21], а додали бисмо и Двадесетпрвог. Не морамо ову приповетку довести само у корелацију са Домановићевим Вођом, већ бисмо је могли довести и у везу са Мртвим морем, нарочито ако приметимо сличне нараторске способности и сатиричну оштрицу;

Људи седе под смоковницом у хладу, церекају се и зевају, пију млеко и једу ровита јаја, раде само-гимнастику и шетају се, потпуно убеђени да их је он тако преобразио и усрећио“.

Таква врста описа летаргије и успаваности оних који су опијени лажним месијанством примећујемо и код Домановића;

Неки красни људи, мирни, тихи, кротки као голубови. Једу, пију, дремају, помало посла гледају. Једним словом: срећни људи“.

Српски реалисти припадали су често сукобљеним политичким партијама чији је антагонизам прелазио границе људскости. „Те странке су заступале интересе одређених класа или извесних слојева унутар исте класе.“[22] Међутим, дружење и пријатељство српских реалиста може се објаснити једино њиховом искреном, правом и заједничком идеологијом, а она је била жигосање неправде, лицемерства, ћифти, лажних пророка и вођа. Домановић је рецимо писао о својим савременицима- Миловану Глишићу, Јанку Веселиновићу, Стевану Сремцу, Бори Станковићу- с којима га је везивало и лично познанство и сарадња у многобројним часописима. Ипак, у његовим радовима само се узгредно помиње њихово дело, а о њима се пише не као о писцима, већ као о познаницима или пријатељима.[23] У негирању социјалистичких идеја већина српских реалиста била је јединствено доследна, што најјасније разоткрива њихову класну ограниченост, противу социјалистичког покрета пишу; Игњатовић у Старим и новим мајсторима, Глишић у Новом Месији, Лазаревић у Школској икони, Сремац у Злом поданику и Лимунацији на селу, Матавуљ у Ускоцима, Домановић у цртици Први мај. Иако се дешавало да у једном периоду њиховог живота долази до благог застоја у развоју политичке мисли и критике друштва њихова тежња ка праведношћу и истином ипак је свевременски присутна и актуелна.
































Литература



  1. Глигорић, Велибор, Српски реалисти, Просвета, Београд, 1954.

  1. Деретић, Јован, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2004.

  1. Јеврић, Милорад, Из српског реализма, Институт за српску културу – Приштина, Филозофски факултет Косовска Митровица, Учитељски факултет- Призрен, Лепосавић, Косовска Митровица, Призрен, 2002.

  1. Кашанин, Милан, Судбине и људи, Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.

  1. Најдановић, Милорад, Српски реализам у 19. веку, Завод за уџбенике, Београд, 1961.

  1. Скерлић, Јован, Историја нове српске књижевности, Просвета, Београд, 1967.

  1. Пелагић, Васа Спас Србије и српства,

  1. Пелагић, Васа











[1] Милорад Јеврић, „Из Српског реализма“, Институт за српску културу –Приштина, Филозофски факултет Косовска Митровица, Учитељски факултет-Призрен, Лепосавић, Косовска Митровица, Призрен, 2002.стр.40
[2] Велибор Глигорић, Српски реалисти, Просвета, Београд, 1954.,стр.117
[3] Милован Глишић, „Изабране приповетке“, Драганић, Земун, 1995. год.-Поговор у књизи, Александар Јерков,
Раданова побуна долази прекасно и она је плод његове немоћи да гледа пропаст, али и немоћи да издржи терет обавеза према својој породици и деци коју бескорисном побуном оставља саме. Његов бунт нема друштвену тежину отпора, него потврђује ранији наговештај да зеленаша следује страшна судбина, као што је описано у божијој казни која стиже онога који краде на мери и зато триста година остаје уплетен у жиле старог грма, са кантаром око врата.
[4] Милорад Јеврић, наведено дело, стр.41
[5] Милорад Најдановић, Српски реализам у 19. веку, Завод за издавање уџбеника Народне републике          Србије,  Београд, стр.83
[6] Милорад Јеврић, Наведено дело, стр.43
[7] Александар Јерков, Наведени поговор
[8] Један од ретких проучавалаца који се бави овим испитивањем је Милорад Јеврић који је своје проучавање у потпуности усмерио на оправданост Глишићевих оштрица упућених Васи Пелагићу.
[9] Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Просвета, Београд, 1967.
[10] Милорад Јеврић, Наведено дело, стр.40
[11] Милорад Јеврић,Исто,стр.40
[12] Велибор Глигорић,наведено дело,стр. 111
„Мотиви који су руководили Глишића да напише овај памфлет остали су неразјашњени, чудновати, нарочито када се има у виду да је Глишић био борац у покрету Светозара Марковића, а да је Васа Пелагић заједно са Светозаром Марковићем потписао политички програм 1871. године“.
[13] Владика Николај Велимировић, Религија Његошева, Политика, Београд, 2004.
[14] Милорад Јеврић, Наведено дело, стр.40
[15] Милорад Јеврић, Исто,.стр.40
[16] Велибор Глигорић, Наведено дело, стр.117
[17] Часопис за сатиру „Етна“ ,Београд,бр.22,01.02.2003. Бошко Новаковић, Наслов: Милован Глишић,
„ Јер Глишић је, слично Стевану Сремцу, имао и један противречан тренутак, онај кад је у Новом Месији стреле своје сатире уперио против Васе Пелагића; Те су стреле биле затупљене, али одапете. „Избрани гушан“ Полагушић је превремен фанатик, апсолутни у својим идејама, нестваран и фантаст. Писац му није опростио те мане.“
[18] Милорад Јеврић, Наведено дело, стр.40
[19] Милан Кашанин, Судбине и људи, Завод за уџбенике и наставна средства, 2004. стр.199
„ Скерлић се увек више дивио борцима него песницима, пропагаторима него мислиоцима. И нико га није фасцинирао као фантастични Васа Пелагић. Још 1910. Скерлић не може да се нахвали Пелагића што је био „дубоко убеђен и одушевљени борац“, „пример несаломљиве воље и апостол енергије“. Таквих похвалних,узбудљивих речи, као за политичке агитаторе Светозара Марковића и Васу Пелагића, историчар књижевности и књижевни критичар Јован Скерлић није нашао ни за једног песника, романсијера,ни есејисту. Волео је мегданџије, и био је мегданџија и сам.“
[20] Исто,стр.160
[21] Милорад Јеврић, Наведено дело, стр.179
[22] Милорад Најдановић, Наведено дело, стр. 11
[23] Драгана Вукићевић,Огледи о српском реализму, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево, 2003, стр.55

Нема коментара:

Постави коментар