уторак, 16. август 2011.






ИВАН НОВЧИЋ




УПОТРЕБА ГЛАГОЛСКОГ ПРИЛОГА САДАШЊЕГ У АТРИБУТСКОЈ ФУНКЦИЈИ У РОМАНУ „СЕОБЕ“(ПРВА КЊИГА) МИЛОША ЦРЊАНСКОГ























                                         
1.     Употреба глаголског прилога садашњег у атрибутској функцији у роману „ Сеобе“ ( Прва књига) Милоша Црњанског



Апстракт : У семинарском раду се анализира употреба глаголског прилога садашњег, са посебним освртом на његову употребу у атрибутској функцији у роману „ Сеобе“ Милоша Црњанског, као и његова заступљеност у роману.

Кључне речи: Српски језик, синтакса, глаголски прилози, глаголски прилог садашњи, атрибутска функција, Милош Црњански.


































2. Садржај




Текст семинарског рада


 Уводне напомене

 Дијахронијска перспектива..................................................... 4

 Теоријске поставке................................................................... 5

 Служба глаголског прилога садашњег у реченици................7

 Атрибутска функција глаголског прилога садашњег.............8


 Класификација, анализа и коментар грађе....................... 10

 Закључни осврт......................................................................... 16


 Библиографија коришћене грађе и литературе................ 19





















    3. Уводне напомене



3.1 Дијахронијска перспектива

( Значајније специфичности у трансформацији партиципа)

„Постоје речи које су обликом и значењем сличне глаголима али су са синтаксичког становишта именице, придеви или прилози.“[1] Партиципи старог језика су специфичне конструкције. Било их је пет: активни партицип презента, пасивни партицип перфекта, активни партицип претерита, пасивни партицип претерита и пасивни партицип презента.
Трансформација глаголских партиципа је врло значајна за наш језик. Она је проистицала из природе партиципа и кретала се у два правца. У једном случају глаголски партиципи показују тенденцију ослобађања дотадашњег места и службе са чиме стоји у вези њихово унутрашње значење и однос са речима са којима су се употребљавали. Из тога је проистекао нов моменат- прилошка природа која је омогућавала широку употребу временске, односно безвременске природе према роду, па смо уместо активног партиципа презента добили глаголски прилог садашњи, а уместо активног партиципа претерита добили глаголски прилог прошли. Изгубили су променљивост и постали прилози, изгубили су род, а као накнаду развили двоструку функционалну вредност глаголско- прилошку. Ова појава може се пратити у споменицима од краја 12. века. У Повељи Кулина бана налазимо облик „ тргујуће“.
Уместо ових партиципа данас у српском језику имамо два глаголска прилога и два глаголска придева, док је пасивни партицип презента потпуно ишчезао, али његове остатке налазимо у примерима: лаком и питом.
Активни партицип презента био је некада придев и имао је неодређену и одређену придевску промену. Градио се од презентске основе и одговарајућих обличких наставака. Његов маркер за препознавање био је завршетак основе (шт) присутан у зависним падежима мушког и средњег рода и комплетно средњем роду. Једино номинатив једнине мушког и средњег рода није имао овај завршетак.
Временом је у споменицима облик губио променљивост, истицао неутралност, па смо као општу форму налазили облик на : е-је-ће-ћи. Касније се јавља искључиво форма –ћи- јер је језичко осећање прихватило њу као најподеснију. Управо атрибутска функција партиципа омогућује њено попридевљивање.
„У књижевном језику су се партиципи држали, заслугом писмене традиције, све до почетка друге половине 19. века. Истиснули су их коначно Вукови следбеници, који су те облике прогонили зато што су били туђи народном језику.“ [2] „Типично за штету коју је нестанак партиципа нанео нашем књижевном језику представља нагомилавање робусних и опширних односних реченица.“ [3] „Сама употреба партиципа била је и израз господствености  [4]  као у случају Богдана Поповића.“
Партиципи су били, а и данас су у језицима који за њих знају, глаголски облици по свом основном облику и по основном значењу који су се употребљавали у служби одређивања именичких речи, имали су дакле функцију придева, и појму означеном именицом уз коју су стајали приписивали су радњу као привремену особину за ограничено време, док он ту радњу врши.
„Партиципску употребу глаголског прилога садашњег налазимо у реченици из Сеоба: Дотрча, сав задуван, Исаковић, те седоше у кола, обојица осрамоћени и бесни, опкољени поворком јашућих официра   која није преузета у књижевни језик.[5]


3.2 Теоријске поставке

Данас се у нашем језику глаголски прилози, у својој основној функцији, квалификују  као непроменљива категорија речи.
Глаголски прилози постали су од некадашњих партиципа, које су како истиче Александар Белић, још стари грчки граматичари сматрали посебном врстом речи. Партиципи су се и до данас задржали у појединим словенским језицима, док се у нашем језику ова категорија изгубила.
Данашњи глаголски прилог садашњи је специфичан по свом грађењу јер је то јединствени прост глаголски облик који се не гради од основе, већ од читавог 3. лица множине презента на које се додаје наставак –ћи- што вреди за творбу глаголског прилога садашњег у свим глаголским врстама. Прави се искључиво од несвршених глагола јер показује радњу која се паралелно врши са неком другом радњом. Симултаност у вршењу радње тражи да буде несвршен. Ако имамо два свршена онда нема симултаности.
   „Као и сви прилози глаголски прилог садашњи је непроменљив. Последњих деценија, међутим, све чешће се облици на - ћи - употребљавају као придеви који се мењају по роду, броју и падежу са вредношћу партиципа презента. Овакви партиципи постоје само од понеких глагола и означавају сталну особину.“ [6]
   Глаголски прилози прелазе у придевске речи када дође до промене њиховог унутрашњег значења, односно, када им се значење радње промени у значење особине или што им се привремено вршење радње измени у стално, тј. у сталну радњу која се схвата као особина. Својство и функцију придева могу добити они глаголи који имају квалификативно значење.
   „ Под утицајем страних језика јавља се мноштво придева на –ћи- од глаголских основа. Они су у номинативу једнине мушког рода једнаки глаголском прилогу садашњем, али се мењају као придеви и имају значење партиципа презента: важећи, носећи, летећи, постојећи, текући, растући, путујући, владајући, одговарајући. То ипак нису прави партиципи јер означавају сталну особину, а не могу заменити односну реченицу, нпр. висећи мост као назив за врсту моста, али није могуће слика висећа на зиду уместо слика која виси на зиду.“ [7]
Честе грешке у употреби овог облика долазе као последица непознавања његовог грађења. У обичном разговору често чујемо погрешно грађење глаголског прилога садашњег ( плакајући, махајући, викајући, слагајући, помагајући), уместо (плачући, машући, вичући, слажући, помажући). То је последица непознавања његовог грађења и непознавања презента 3. лица множине код којег се у односу на инфинитив (код неких глагола) дешавају извесне гласовне промене.
Познато је да се глаголски прилог прошли у српском језику гради од перфективних глагола, а глаголски прилог садашњи од имперфективних глагола. На пример:

(1) а) Играјући се, деца су се боље упознавала.
     б) Игравши се, деца су се боље упознавала.
     ц) Спремајући стан, пронашла је затурену оловку.

(2) а) Написавши домаћи задатак, отишли су у град.

Граматичност и неграматичност ових реченица може се објаснити употребом глаголских прилога која је у директној вези са глаголским видом. Наиме, глаголски прилог садашњи у реченицама попут (1) означава глаголску ситуацију која је симултана са неком другом ситуацијом, а глаголски прилог прошли у реченицама попут (2) ситуације које нису симултане, већ једна претходи другој. Другим речима, глаголски прилог садашњи подразумева структуру чији су сви сегменти (1а) или један сегмент (1ц) симултани са неком другом глаголском ситуацијом зато се и може градити од имперфективних глагола. С друге стране, глаголски прилог прошли подразумева целину из које се не може издвојити ниједан сегмент, па та целина може само да претходи некој другој глаголској ситуацији  и зато се гради од перфективних
глагола.







3.3 Служба глаголског прилога садашњег у реченици

Глаголски прилог садашњи, с очуваном глаголском основом и с такође основним значењем глагола, по функцији својој у реченици је прилошка одредба. И, прво, по времену одређује радњу главног глагола која се врши увек истовремено са њим означеном радњом.


Пре две недеље, плачући, била је дошла за њим и на обали Дунава да са њим проведе и последњу ноћ пред полазак. ( Сеобе, стр. 9)


У многим другим случајевима он одређује и узрок и начин радње, у предикату или услов под којим се та радња врши.


  1. услов под којим се та радња врши

Само вредно учећи можемо постићи одличан резултат.


  1. начин вршења радње
(Означава се радња истовремена с радњом главног глагола али, више од те истовремености, у глаголском прилогу садашњем осећа се начин како се врши радња означена личним глаголским обликом од којег је глаголски прилог зависан.)

Кривоног и тежак, он је тих последњих дана опремао своје људе јашући цео дан.
( Сеобе, стр. 9)

(Облик глаголског  прилога у таквим реченицама добија се на питање како ? )


      3. Узрок радње или стања које одређује, а да то значење имамо у следећем примеру није тешко утврдити, јер у њему бисмо могли употребити зависну узрочну реченицу.

Милујући ћерчицу, нареди да се вози лагано, и као неки остарео медвед, сав накинђурен, поче у колима пред дететом да скаче и мумла и игра.
( Сеобе, стр. 11)

      4. Концесија

Јашући даље, размишљајући о расподели старешина и војника, које је све лично знао, он се потпуно успава.
( Сеобе, стр. 14)

Глаголски прилог садашњи као кондензатор независних реченица

Копулативна реченица

Дете поче да га милује по рукама, хватајући га за сребрне кићанкена клобуку, смејући се, кроз плач.
(Сеобе, стр.13)
Адверзативна реченица
Кад чу јурњаву коња и вику света, она, дотле не слутећи ништа, потрча на врата и виде кола како нестају у жбуњу...
( Сеобе, 13)

Глаголски прилог садашњи као кондензатор зависних реченица

Темпорална реченица
Ударајући ногом оне који су имали тврд сан, обарали су често и шаторе
Стр.21





3.4  Употреба глаголског прилога садашњег  у атрибутској функцији

Поред своје прилошке службе,  глаголски прилог садашњи има и придевску службу, односно атрибутску службу. Он се употребљава и уз именице и онда има све особине правих придева.

Теглећа стока
Постојећи прописи
Пловећа станица
Лежећим  ставом
Трчећим кораком
Светлеће рекламе
Путујуће позориште

У овој служби глаголски прилог садашњи који означава стално стање добија све карактеристике придева, облик и промену придева удаљујући се тиме од глаголских речи. Неки од овако насталих придева у језику се осећају као прави придеви нпр: врућ, могућ, идући, следећи. Као такви тј. као прави придеви служе и за творбу правих прилога, од облика придева средњег рода,

Носила је револтирајуће избледелу црвенкасту блузу.

Као придев овако се не може употребити сваки глаголски прилог садашњи. Само онда када тај глагол значи стално стање које постаје особином онога чему се приписује његов облик глаголског прилога садашњег може да се употреби придевски.

У функцији придева овај облик се употребљава да означи сталну особину:

Владајућа класа
Светлећа реклама
Олакшавајуће околности
Светлећа реклама
Летећи тањир

Није правилно употребљавати га као глагол, везан за одређено време и праћен прилошким одредбама нпр: тренутно недостајућа средства.
Као што се у једним случајевима кида веза некадашњег партиципа презента с именицом и он остаје везан само за глагол те тим путем постаје његовом одредбом- глаголским прилогом, тако се у српском језику, знатно ређе, кидала његова веза са глаголом који је одређивао. Онда је тај облик остајао уз именицу као искључиво њена одредба и постајао придевом. До тога је долазило у случајевима када су за то постојали лингвистички услови, када се глагол значењем својим поистовећивао с придевом, када се употребљавао са значењем сталног вршења радње и тиме као реч која казује сталну особину добивао квалификативан карактер с функцијом коју у језику углавном врше придеви. Облици глаголског прилога садашњег, некадашњег партиципа таквих глагола, тим су лакше тако могли постати придевима што су с њима били истог облика, што су се завршавали истим самогласником –и- којим се завршавају сви придеви.
У морфолошком погледу су по нашем мишљењу подупрли попридевљивање некадашњег партиципа презента посебно „девербативни придеви[8] старих образовања на ћи [9]  типа:  јахаћи, стајаћи, ораћи, спаваћи, писаћи, шиваћи.
   У једном броју примера, већином оних што се широко употребљавају у народу, до попридевљивања облика глаголског прилога дошло је променом њихова унутрашњег значења, које је довољно јасно изложио А. Белић показујући то на неколико примера, за које каже: „ држећ не значи, који сада држи, већ значи- прилично снажан, доста очуван, теглећи, нпр. во- то је во за вучу, а не во који вуче, врућ не значи онај који ври -већ јако топао, дакле чисто придевско значење.
   Али се ни изблиза сви случајеви употребе облика глаголског прилога садашњег не могу објашњавати том променом унутрашњег значења. Тако нпр. у народу је широко познат пример срамећ. Каже се обично срамећа девојка- девојка која се срами, стиди. А то значи да ту није дошло ни до какве промене значења. И широка употреба облика глаголског прилога садашњег у књижевном језику упућује нас на тражење и других могућности попридевљивања овог облика. Њих у главном налазимо опет код А. Белића у констатацији „ да партиципи глаголски прелазе у придевске речи на тај начин што им се значење радње промени у стално, тј. у сталну радњу, која се схвата као особина. “[10]
   Само облик глаголског прилога садашњег који значи сталну радњу односно стање, добива одлике и функције придева. И то скоро све одлике ових речи, између осталог и оба вида, одређени и неодређени.



4.     Класификација, анализа и коментар грађе


Последње деценије 19. и почетак 20. века, до Првог светског рата, несумњив су период „брзог и углавном неометаног развоја српског књижевног језика“, оног који је касније формирао солидне основе за стварање такозване школе „београдског стила“, који је Александар Белић изједначавао са „београдским књижевним језиком“ и који се, управо по Белићевој оцени, развијао у смислу најбољих традиција Вуковог језика, уједначујући се и постајући комуникативно средство књижевних и културних кругова, чувајући углавном свој лик и примајући црте које су се из народног језика у њега уносиле на бази поменутих традиција. Те основе неометано остају у језичком изразу и каснијих српских писаца, као што су били Иво Андрић и Милош Црњански, чији је ауторски језик , рекли бисмо, згуснути микрокозам врло обухватног српског књижевнојезичког дијасистема. Тај систем у прозној реализацији није ништа друго до мозаик слојева општег српског језика, које писац прозног дела, зависно од своје језичке компетенције, има на располагању. И Иво Андрић и Милош Црњански одликују се врло високим степеном те компетенције. Наравно, сваки са својом специфичношћу, али и са заједничким квалитетом ерудицијом истинских интелектуалаца XX века, која има директни одраз у заступљености језичких слојева, дијахроних и синхроних, у њиховом делу.
На основи језичке циљности формирају се многе црте идиолекатског карактера у општем књижевном језику, које наравно не можемо дословно схватати и дефинисати у реченицима уз ознаке које их ограничавају у том општем језику. Међу такве језичке феномене свакако иде књижевниково осећање за однос индивидуално: колективно у парадигми багрем : багремови : багрење, који је видљив у језику Сеоба. Такве природе је и језичко осећање М. Црњанског у употреби именица са суфиксом -је . Те црте из идиолекта узимају се у књижевни језик, одн. у његову нормативну литературу. С тим, природно, што неке од њих, као што је партиципска употреба глаголског прилога садашњег у реченици из Сеоба: Дотрча, сав задуван, Исаковић, те седоше у кола, обојица осрамоћени и бесни, опкољени поворком ј а ш у ћ и х официра — нису преузете у књижевни језик.
У језику Милоша Црњанског непотпуна реченична образовања веома су фреквентна појава. Свакако, ови феномени би били врло интересантан објекат истраживања у склопу ширих разматрања проблема на нивоу разбијања традиционално схваћеног стандардног устројства реченице. Да је  управо реченица Милоша Црњанског  занимљива као предмет посматрања говори и опаска Милана Богдановића: „ Милош Црњански се у знатној мери одваја од мирне и рационалне реченице, нашег савременог књижевног језика, дајући једну другу, која је сасвим нервозна, емотивна, потенцирана.“[11]
Наравно, док у овим примерима имамо остваривање овог језиког принципа у морфолошким и творбеним системима, у језику М. Црњанског налазимо асоцијативне интерференције, и на нивоу синтаксе и, с њом повезане, семантике.
То се врло јасно види када се анализира контекстуална ситуација која резултира из тзв. линеарне комбинације лексема јесен, влага, млаз, сливати се, блато са денотативно и конотативно опозитном лексемом сасушити се и са тога гледишта неутралном лексемом иструлити. Тада, дакако, оне улазе у слободнију сферу, која је предмет лингвистичке стилистике.
У роману Сеобе Милоша Црњанског, који је предмет нашег разматрања, узели смо првих сто страница књиге за анализу употребе глаголског прилога садашњег у атрибутској функцији. Изабрали смо Милоша Црњанског као аутора о чијим се језичким особеностима до сада, зачудо, веома мало писало.

а) У посебну групу треба издвојити примере који су по постанку глаголски прилози, али су се потпуно попридевизирали, тако да данас више немају оно значење које су, у далекој прошлости имали као партиципи:

Јашући путем, уз песковиту обалу, размишљајући о расподели старешина, о могућим премештајима у друге пукове, које су неки од официра желели, и које је требало, од ђенерала, да измоли, потпуно се успава.

О официрима, људима, наоружању, резервама, споменувши особито питање православља, тих шизматика и њину верност и оданост Царици, са могућим замршајима у свему томе.

То је пример правог адјектива [12] који значи стварну особину, а не радњу приписану као особину. Да би глаголски придеви постали прави адјективи мора се у њима претходно извршити измена значења њиховог основног глагола.

б) Необична је употреба овог облика као придева у предикату, односно као именског дела предиката, што код Црњанског скоро и не налазимо.

в) Партиципска употреба глаголског прилога садашњег заступљена је и у савременом књижевном стварању.[13] Облик глаголског прилога садашњег с придевским одликама среће се у српском језику, не само у придевској служби већ као и партицип, као у примеру из Сеоба,

Дотрча, сав задуван, Исаковић, те седоше у кола, обојица осрамоћени и бесни, опкољени поворком  ј а ш у ћ и х официра.
( Сеобе, стр. 25)


Облик глаголског прилога садашњег у овој реченици није употребљен као придев већ као партицип јер глагол у основи означава радњу која се у једној прилици само врши.

г) Примери као што су,

Месечина је била осветлила велике куће пред црквом, кровове и зидове, доњи део града, па чак и шуме и брда у даљини, пред трепћућим, дубоким небом.
( Сеобе, стр. 20)

Оплакиваху мртве и живе, песмама отегнутим, наричућим, тако дуготрајним, да је за то време непријатељ све ређе пуцао, да после, уопште, са пуцањем престане.


И баш кад хтеде да се осврне, без душе, са устима полуотвореним, издишућим, па да му нешто каже, она осети, како све то што јој цула распиње, расте у вис, као нешто бестелесно и толико красно, да хтеде задивљено да отвори оци и погледа шта је. ( Сеобе, стр. 87)

показују да је код њих битна карактеристика метафорична употреба. Таква употреба, као и посебне могућности  трансформисања управо су и разлози на основу којих се примери овог типа разликују од осталих.
У оквиру ове категорије јављају се две трансформационе могућности. Једном се, као нека врста директног трансформа, добијају примери типа: храмајућим ходом ( ход који храмље), клечећи занос ( занос који клечи) итд. који се могу сматрати прихватљивим само под условом да их схватимо као песничку фигуру, као девијацију од стандардних типова. Као друга трансформациона могућност добили би се примери типа: ход човека који храмље, занос човека који клечи итд. Примери овакве врсте били би типични за стандардни језик.
Управо овакве примере помиње Михајло Стевановић када говори о неоправданој употреби прилога времена садашњег у придевској служби. По његовој дефиницији примери оваквог типа су лингвистички неоправдани јер се њима означава својство нечега што је средство или начин вршења радње или било шта друго, а не само њен субјекат.

д) Михајло Стевановић наводи и следеће примере: клечећа молитва, трчећи корак, лежећи став. Код модерних писаца налазимо и овакве конструкције мада их је језичка норма сврстала међу неприхватљиве. За примере типа трчећи корак, лежећи став, стојећи став, карактеристична је много шира употреба. Може се претпоставити да су се овакви изрази, првобитно употребљавани као термини везани искључиво за одређене области ( нпр. војну терминологију), преносили касније и у друге области и добијали ширу употребу и значење.

И као да је то прво, јасно сецање ума био неки нечујни поклич, њему се учини да му трче, један по један, својим страшним трчећим кораком, под шубарама, са својим дугим пушкама, и ханџарима у зубима, као при вежби.
( Сеобе, стр. 8)

Задивише становнике својим бљештећим, нарочито очишћеним оружјем, својим страшним, трчећим кораком и својим узвицима, у један глас.

Тумарали су, као муве без главе, јели су, пили, спавали су, да најпосле трчећим кораком погину, закорачивши у празнину, по туђој вољи и за туђ рачун.

Код мостова их је делио у два табора и лично их водио једне против других, тако да их на мосту помеша и збрка, вртећи се бесно на коњу, међу бљештећим ханџарима, у диму од барута, међу њиним збуњеним гомилама, што су урлале раздражене и крволочне.

Исаковићеви војници протрчавали су, одмичући у варош, осврћући се за њим, испунивши улицу својом виком и трчећим кораком.

Не надајући се да га ђенерал, и војска, већ чекају, на тргу, заборавив наређења од синоћ, која су му јасно и разумно саопштена, збуни се као нека баба, па поче као пијан да командује и лево и десно, напред и натраг, изводећи пук трчећим кораком...
( Сеобе,


ђ) Понекад се намеће потреба да се у трансформу употребе неке друге лексеме чија је семантичка база различита од семантичке базе попридевизираног глаголског прилога.

То је била, често, лична служба уз Принца, чак и по спаваћим одајама и по мењачницама Грка и Јевреја, који, сви заједно, нису могли да му најаме, колико му је требало.

...да се појављује свуд у тешким, јахаћим чизмама и у оклопу.
( Сеобе, стр. 97)

У расправама које су посвећене проблематици прилога времена садашњег у придевској служби помињу се често примери типа: писаћи, стајаћи, спаваћи и сл. Уз њих се обично напомиње да су по свом образовању другачијег порекла, али се третирају исто као и попридевљени глаголски прилози. Ови етимолошки сасвим посебни облици, истина, данас подсећају на прилог времена садашњег, али поседују потпуно специфичне трансформационе могућности. Наиме, у свим оваквим случајевима увек се ради о детерминацији спецификативног карактера коју, у структури добијеној трансформацијом, репрезентује веза предлог за + глаголска именица, нпр. пераћи сапун- и сапун за прање.[14]
е) У примеру:
И Св. Мрата му поможе, утолико што га међу тим многим вином, чашама и горућим свећама сети брата његовог Аранђела, који је имао обичај да при склапању трговачких послова по Влашкој, Турској и Мађарској опија људе.
Адјектив горући је неправилно деривиран. Аутентични облик гласио би горећи. Међутим оваква форма наведеног адјектива уобичајена је у нашем језику  и као таква указује на семантичко удаљавање од глагола горети према којем је настала. Код савремених писаца често налазимо примере типа горуће питање, што би у семантичком смислу значило актуелно питање, а не питање које гори. Код Милоша Црњанског налазимо пример „ горућим свећама“ што указује да писац овај атрибут користи у смислу; свеће које горе.
Иван Клајн сматра да реч горући није погрешно, али додаје да је то придев наслеђен из старословенског језика, а не глаголски прилог садашњи који гласи горећи.[15]


ж) Да попридевљени облик глаголског прилога садашњег као придев најчешће означава особину субјекта основног глагола показују и ови примери:

У несвести, са дрхћућим уснама, цвокоћући зубима, на којима се беше нахватала пена, није се више дотицала ни оних грозничавих, замишљених слика које су јој, као и те стварне, биле сваке зоре пред очима.

У исти мах, осети да неко стоји иза завесе, у мраку, и, разбарушивши дрхћућим рукама своју косу, тресући се од зиме, као у леду, виде како се из помрчине појављује једна рука. ( Сеобе, стр. 60)

( Дрхћућа усна је усна која дрхти, а дрхћућа рука је рука која дрхти и то рука која је увек таква када дрхти, али молећи глас није глас који моли него глас којим се моли)

Као да виде себе, још једном, у својим плавим, жутим, зеленим, дречећим свилама које је волела, са својим снажним, красним ногама и правим раменима и оци јој поплавише од жалости, за собом.


з) А. Мусић је за ограниченију употребу оваквих примера, јер сматра да се могу употребљавати само они прилози времена садашњег који од давнина имају придевску функцију ( нпр. држећ, могућ, врућ, срамећ, итд.)

Земун опет дознао је од ње: да је против повраћања жучи одличан лек зејтин са куваним шећером и да у Београду, преко, има једна бабица, Туркиња, што справља неку ракију која се пије у врућем купатилу, месечно једанпут, па о рађању не може бити ни говора.

Са девером, напротив, који јој се после оне ноћи кад му паде шака, није учинио мио, него тек доцније, чинио јој се живот, будући живот, диван.

и) Компарацију има само невелик број ових речи код којих се извршила промена основног значења као што су: врућ, држећ, могућ, немогућ ,свезнајућ.
Облици са завршетком (и): будући, идући и следећи, који немају немају краћег облика не пореде се.

Хтео је са једним немогућим упадом с бока, узевши Мајнц, да дуж Рајне, узме Вормс и Шпајер, и фор Сен Луи, и Штрасбург, па да одатле удари дубоко у Лотарингију, куда би Карло Лотариншки, са масом војске, могао лагано да наступа за њим.

При идућим пуцњима, међутим, одјаха коња да га умири и склони, јер коњ беше стао као укопан. ( Сеобе, стр.101)





4.1  Закључни осврт

„Највише је спора у нашој научној литератури било  управо у вези са глаголским прилогом садашњим у придевској функцији“[16] иако постоје и другачија мишљења, као што је мишљење Гордане Вуковић која сматра супротно.[17] Маретић их нпр. допушта „ али само у пријекој нужди, тј. гдје описивање или замјењивање другим ријечима или смета или не даје смисао, који треба.“[18] Ово је један од најлибералнијих ставова. Његову констатацију, да се облик прилога садашњег у функцији придева може употребити само тамо где му се не може наћи по значењу еквивалентна реч, обара Михајло Стевановић објашњавајући неодрживост таквога схватања у самим Маретићевим примерима: дршћућа рука, плачући глас, „ место којих се с истим значењем, могу употребити и дрхтава рука и плачни глас.“[19]
Александар Белић је, међутим, био строжи и сматрао је да се чак и у случајевима које помиње Т. Маретић ( као примери текући послови, владајућа краљица, плачући глас и сл. ) може избећи употреба оваквих образовања.
Фреквенција глаголских прилога у односу на друге глаголске облике је сужена, како у дијалектима тако и у књижевном језику. [20] „ Ипак, он има далеко већу фреквенцију од прилога прошлог , без обзира на књижевно- историјску епоху којој припадају.“[21]
У функцији атрибута глаголски прилог садашњи је чест код наших писаца, а свако књижевно дело има извесне особине које читалац лако запажа а тумач их не сме мимоилазити. Међу такве особине иде реченица којом су Сеобе исприповедане. Она има тако необичан састав да већ сама по себи привлачи особиту пажњу. Стога у роману Милоша Црњанског синтакса у повишеном степену суделује у усмеравању читања, и у читаочевом разумевању текста. Познато је да синтаксичка уређеност говорног низа и иначе управља читањем, да нас док читамо, носи струја читања реченице.
За Црњансков језички проседе је карактеристично нагомилавање прилога времена садашњег чиме се постиже одређена сажетост и упечатљивост у излагању. У Сеобама налазимо примере употребе прилога садашњег у атрибутској функцији, али га нема у функцији именског дела предиката, односно немамо примера у којима се јавља веза помоћни глагол + глаголски придев која у првом реду у предикатском смислу детерминише именицу, па је зато могуће вербалну фразу претворити у номиналну. Значи да није фреквентна употреба глаголског прилога садашњег као деклинабилне форме у предикатској служби. Нема га ни у употреби глаголског прилога повратних глагола у служби придева у којој се они могу употребити, али без речце се.
Ограничења употребе глаголског прилога садашњег с придевским функцијама ипак не умањују много ширину такве употребе. А он се среће код писаца и услучајевима где се могу чинити приговори његовој употреби.
Коришћена грађа је показала да су глаголски прилози синтаксички вишезначни, односно појављују се у две функционалне категорије- као прави прилози времена садашњег и као облици придевског типа.
Када је реч о самој фреквенцији употребе глаголског прилога садашњег у другим функцијама, у односу на глаголски прилог садашњи у атрибутској функцији, уз помоћ графикона представићемо сами однос између њих, а као што смо рекли користили смо материјал са првих сто страница наведеног романа.



Употреба прилога времена садашњег условљена је пре свега:

Потребама језичке економије
Морфолошким условима
Семантичким околностима

Широка употреба прилога времена садашњег може се објаснити својством које ова језичка јединица поседује у великој мери, а то је могућност да се једном лексемом изразе многострука значења за чије је изражавање иначе потребно много више јединица.
Неки атрибутивно употребљени глаголски прилози данас се у језику осећају и третирају као прави адјективи пошто су се у семантичком погледу удаљили од глаголских основа од којих су постали. Сви су они старијег порекла и значе стварну особину, а не радњу приписану као особину.
Далеко већи број је оних адјективизираних глаголских прилога које бисмо могли сматрати неправим придевима, пошто се код њих још увек осећа значењска веза са глаголима од којих потичу, тако да они исказују временски неограничену радњу приписану као особину. Дискутабилно је и у нашој литератури још недовољно расветљено питање да ли ове облике треба сматрати придевима или само адјективизираним глаголским прилозима.
У анализираној грађи наилазимо и на партиципску употребу адјективизираних глаголских прилога и у том случају они не означавају сталну особину, него ону која је актуелна само за одређено време, док траје глаголска радња. У неким случајевима, чак, не можемо утврдити да ли је у питању адјектив или партиципска употреба глаголског прилога.
Настанак нових адјектива у морфолошком оквиру глаголских прилога у савременом српском језику жив је процес. Ванјезичке узроке треба тражити у развитку културе и цивилизације, јер новим потребама у изражавању, језик одговара стварањем нових придевских лексема. Томе свакако доприноси и преводна литература, као и све интензивнија употреба страних језика у нашој средини.
Процес адјективизације глаголских прилога не врши се само у ширину ( у смислу јављања све већег броја нових адјектива), него и у дубину, тј. неки од њих постају полисемантични и веома продуктивни, било да су од њих изведене нове речи, било да су постали саставни делови сложеница.
У сваком случају, нови адјективи, постали од глаголских прилога, све више се стабилизују у нашем језичком систему, тежећи ка томе да се устале као самостална лексичка групација и да постепено потисну паралелне, раније настале праве придеве, кад они постоје као њихови семантички еквиваленти.





5.

 Библиографија коришћене грађе и литературе


Ужа литература


Вујиновић Сања, Употреба глаголских прилога код Ј.С. Поповића, ВВ. Петровића и В. Арсенијевића, Прилози проучавању језика, Нови Сад, бр. 37, стр. 137-172, 2006

Вуковић, Гордана, Прилог времена садашњег у делима Добрице Ћосића, Прилози проучавању језика, Нови Сад ,бр. 5, 61-79, 1969

Станојчић , Живојин,   Из истраживања језика Милоша Црњанског  (лингвистичка синтеза неких примера ), Јужнословенски филолог, бр. 64, 2008.

Суботић, Љиљана, Употреба партиципа у књижевном језику Јован Стерије Поповића, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, вол. 41, бр. 2, стр. 95-102, 1998


Општа литература


Бугарски, Ранко, Увод у општу лингвистику, Чигоја штампа, Београд, 2003

Милошевић, Милош, Граматика српскога језика, Драганић, Београд, 2003

Стевановић, Михајло, Савремени српскохрватски језик II, Синтакса, Научна књига, 1989

Станојчић, Живојин- Поповић, Љубомир, Граматика Српскога језика, Завод за уџбенике, Београд, 2008



Извор


Милош Црњански, Сеобе, Feniks libris, Београд, 2008


[1]  Ранко Бугарски, Увод у Општу лингвистику, Чигоја, Београд, 2003. стр. 154
[2] Далибор Брозовић, Павле Ивић, Језик, Српскохрватски/Хрватскосрпски, Српски или Хрватски, Југославенски лексикографски завод „ Мирослав Крлежа“, Загреб, 1988. стр. 34
[3] Љиљана Суботић, Употреба партиципа у књижевном језику Јована Стерије Поповића, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, вол. 41, бр. 2, стр. 95-102, 1998.
[4] Раде Кузмановић, Зимска Шетња, Чигоја Штампа, Београд, 2006.
„Погледајмо како сам Богдан Поповић, у завршном пасусу своје „Напомене ка седмом издању“, раби партицип презента глагола претпоставити:
 Из тих разлога, као и из оних других који су наведени на почетку, Антологија новије српске лирике претпостављајући да није рђаво састављена – не само може, но и треба да остане у опсегу у коме је први пут замишљена и објављена.“
Не само у овој складној реченици, „овај уредник“ занемарује уобичајену употребу глаголског прилога времена садашњег: користећи га у безличним реченицама и у безличним конструкцијама, он је очувао своју господственост, али је угрозио своју писменост.“
[5] Живојин Станојчић, Из истраживања језика Милоша Црњанског (Лингвистичка    синтеза неких примера), Јужнословенски филолог, LXIV, Београд, 2008. год.
[6] Иван Клајн, Граматика Српског језика, Завод за уџбенике и наставна средства,     Београд, 2005. стр. 131
[7] Исто, стр. 189
[8] Придеви који су изведени од глагола.
[9] Овде треба направити дистинкцију између обичних придева и придева који су постали од готова облика глаголског прилога садашњег који не представљају никакав интерес за творбу речи.
Михајло Стевановић, Савремени српскохрватски језик I, Морфологија, Научна књига, Београд, стр. 571
[10] А. Белић, О језичкој природи и језичком развитку I, 1941, 73.
[11] Милорад Радовановић, Неки синтаксички поступци карактеристични за језик књиге „ Роман о Лондону“ Милоша Црњанског, Прилози проучавању језика бр. 10, Нови Сад, 1974. стр. 1-48
[12]  Од латинске речи –adjective- што значи придев, Милан Вујаклија, Речник страних речи и израза, Просвета, Београд, 1954., стр. 12
[13]  Сања Вујиновић, Употреба глаголских прилога код Ј.С. Поповића, ВВ. Петровића и В. Арсенијевића, Прилози проучавању језика, Нови Сад, бр. 37, 2006, стр. 157.
[14] О примерима овог типа исцрпно се расправља  у раду Р. Бошковића, О придевима типа ораћи, Наш језик, Београд, 1950, књ. 1, св. 3-4, 116-131.
[15] Иван Клајн, Речник језичких недоумица, Прометеј, Нови Сад, 2007. стр. 48
[16] Сања Вујиновић, наведени рад, стр. 66
[17] „ О проблему употребе прилога времена садашњег у функцији придева писано је доста опширно и углавном постоји сагласност међу ауторима.“
Вуковић, Гордана, Прилог времена садашњег у делима Добрице Ћосића, Прилози проучавању језика, Нови Сад ,бр. 5, 61-79, 1969
[18] Т. Маретић, Граматика и стилистика хрватскога или српскога књижевног језика, Загреб, 1913, стр. 196
[19] Михајло Стевановић, Савремени српскохрватски језик II, Синтакса, Научна књига, 1989, стр. 751
[20] Милета Букумирић, Употреба презента у говорима Северне Метохије, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 2007, вол. 50, бр. 1-2, стр. 95-104
На тексту од тридесет страница дијалекатске грађе из тридесет пунктова испитивана је заступљеност глаголских облика. Судећи по тим резултатима презент је најфреквентнији глаголски облик, јер је заступљен са 43,51%. По броју потврда следи га перфекат са 34,11%. Од глаголских времена запаженију заступљеност има аорист са 5,74%, док су имперфекат, плусквамперфекат и футур, као и глаголски прилози употребљавани мање од 1% појединачно.“
[21] Сања Вујиновић, наведени рад, стр.165
„Од укупно 577 регистрованих примера, чак 468, односно 81%, јавља се са глаголским прилогом садашњим, док је глаголски прилог прошли заступљен у само 109 примера ( 19%).“

Нема коментара:

Постави коментар