уторак, 25. новембар 2014.

                                                                           Самоубиство


Све је мирисало на блаженство, након једне вечери, када је Данило улазио у ауто припит и опијен атмосфером доброг вина и лепих жена. Кренуо је кући са весеља које су приредили његови пријатељи. Откако га је жена напустила и отишла за Русију са неким столаром, алкохол је постао његов најбољи пријатељ.
Данило је био омиљен и поштован међу својим колегама. Када би се појавио неки проблем на послу, он га је решавао великом брзином и помагао би свима. Често би преко проблема прелазио осмехом и подршком онима који су били око њега.
До његове куће, од места где су се пријатељи веселили и правили жур, имало је отприлике пет километара. Клизав пут је ишао кроз јелову шуму, пут који је тога јутра био магловит и непрегледан. Док је возио волео је да запали цигарету и да пусти тиху музику. Опуштен од нежних вечерњих разговора размишљао је о свом промашеном животу и могућностима како да започне нови. Започети нови живот, анестезирати прошлост, убити ту наказу од сећања, размишљао је. Размишљао је о новим љубавима, страстима и интересовањима.
У једном тренутку чуо се ударац трааас, предњи браник је напукао, али је Данило лагано наставио да вози. Није смео да се окрене, гледао је само право док је ауто једва милео по путу. Облио га је зној који се стропоштао са чела и падао на његову плаву свечану кошуљу. Није могао да верује, био је убеђен да и у алкохолисаном стању његови рефлекси функционишу као муња. Овога пута неко се нашао испред аута изнебуха. Све му се смркло пред очима.
-Некога сам згазио, помислио је у тренутку, убио сам некога, вероватно, како је то могло да се деси, гледао сам, нисам заспао. Зашто се не вратим, можда је жив, можда могу да му помогнем и одвезем га до болнице, али шта ако није жив, знаће да сам ја, трунућу у затвору.
Паркирао је ауто у своју гаражу и ушао у кућу, руке су му се тресле, осећао је горчину у устима која су се сушила. Глава му је била као од олова, срушио му се читав свет.
Сутрадан није отишао на посао. Колеге су се питале зашто га нема, увек је био педантан по питању својих обавеза, али сада није се јављао на телефон, затворио се у своју собу, није јео, нити пио, хватао га је неки грч у стомаку, обливао га је зној, сагињао би се у струку и често повраћао. Телефон је упорно звонио. Били су то његови пријатељи, звала је и Тијана, млада колегиница коју је упознао након што га је жена напустила. Њој је једино веровао, али није јој се јављао, није желео никоме да се повери. Чекао је да сами открију да је то он, да је он убица, немилосрдни крвник који је побегао са места злочина.
-Убио сам човека, помислио је. Шта да радим? Да ли да се пријавим? Али шта ће рећи пријатељи, познаници, родбина. Не ! Не ! Ја то не могу да издржим. Новине би одмах објавиле: Данило Дабић, архитекта, у пијаном стању починио убиство. Aх, убиство, то је само саобраћај, тешио се. А шта ако је било неко дете?
При самој помисли да је и то могуће почео је да кашље и да се ненормално презнојава, срце му је куцало, зенице су му се шириле при помисли да може да буде и горе него што је мислио. Покривао се чаршавом који је био мокар, гризао доњу усну до крви, запомагао. Телефон је већ био прегрејан од силних позива. У току дана звонио би и до педесет пута. Решио је да се ипак јави како неко не би случајно пријавио његов нестанак.
-Хало, али са друге стране није био благ Тијанин глас или глас неког познаника, био је то љубазан, али груб мушки глас:
Добар дан, ви сте Данило Дабић.
Да, ја сам, изволите.
Срце само што му није препукло када су му рекли да зову из саобраћајне полиције како би га обавестили да се јави извесном командиру станице.
-То је то, ђаво је дошао по своје. Требало је сам да се пријавим, помислио је. Осим што сам убица сад сам и побегао са места злочина.
Почело је да му се мути, враћале су му се слике из детињства, враћала му се слика мајке и дечје собе у којој му је говорила о пролазности живота, о људској патњи, али и љубави као животном смислу. Није могао да издржи притисак. У подруму је пронашао канап који је стајао уз стари троножац и везао га око врата.
-Не, ја то не могу да поднесем. Како ћу да наставим да живим етикетиран као убица? Нисам убица, ја сам само мали архитекта из још мањег места.
Утехе није било. Канап је стезао грло све док се копрцај ногу није зауставио. Чуо се последњи ропац.
*
Нико не зна зашто се Данило обесио. Нису пронашли никакво писмо које по обичају самоубица оставља. Пронашли су у кући помодрело тело, фотографисали исплажен језик и грч на лицу. Никоме није било јасно зашто је Данило самоиницијативно оставио овај свет. Жену је преболео, почео је нови живот, а и Тијана га је волела, отварале су му се све животне раскрснице неког новог, бољег живота.
Данила су сахранили у породичној гробници, поред мајке која је умрла млада и оца који га је отхранио и школовао, а који је умро пре неколико година од срчаног удара.
Два километра од његове куће ловци су сутрадан пронашли повређеног немачког овчара коме су задње ноге биле поломљене. Одвели су га код ветеринара и он је кроз неколико месеци оздравио. Понекад прође поред Данилове куће и тужно обори поглед.
Саобраћајна полиција је те године најсавеснијим возачима који нису имали никакав прекршај делила новчане награде као промоцију акције у циљу што безбеднијег саобраћаја. То је била нека врста лутрије, а Данила су извукли као добитника. Зато су га и звали.
Кишовита јутра и даље миришу на блаженство, али Данила више нема. Идем да му упалим свећу за покој душе.

уторак, 09. септембар 2014.

Кустурица и Достојевски

„ Ако сте уметник, учинићете све, продаћете душу ђаволу“.

Кустурица је неколико пута пропагирао своју замисао да адаптира најпознатија књижевна дела Андрића, Достојевског и Маркеса, али остало је само на тој  идеји. Вероватно је остало на томе, због страха, да ће упуштање у реализовање великих подухвата екранизације познатих дела бити велики филмски промашај због њихове тежине и структуре. Та његова жеља проистекла је из велике љубави према књижевности, и светски признатим писцима, које је током свог живота ишчитавао. Руска књижевност је несумњиво његова редовна инспирација. Иако до сада те велике пројекте није реализовао, у његовим досадашњим филмовима присутан је утицај поетике и филозофије, пре свега Достојевског. Још увек постоји замисао да се сними филм по чувеном роману Злочин и казна који би испитао савременог Раскољникова редитеља, а сиже би се састојао у наговору богатог човека да му убије жену; за узврат он би добио новац са којим би могао да сними филм. Проблем представља постмодерна уметност која није заинтересована да црпи такве мотиве и претаче их у неко дело. „Како објаснити дилему Раскољникова убити – не убити ако телевизија по цео дан приказује лешеве на које нико не обраћа пажњу”, објаснио је Кустурица.[1] Кустурица разлику између књижевности и филмске уметности, између писца и редитеља, објашњава различитим поступком стварања. Писац је индивидуални стваралац који твори своје дело у часовима интиме, редитељ пак ствара са другим људима, није у позицији индивидуалног синеасте. На проблем губитка везе између филма и литературе указују поједини критичари. Проблем представља и тзв. нестајање филма- романа у српској кинематографији, али не у смислу филмске адаптације, како запажа Срђан Вучинић, „ већ у смислу романескних квалитета који красе наше врхунске филмове“.[2] Поред филма Три Александра Петровића, Окупације у 26 слика Лордана Зафрановића он наводи филм Отац на службеном путу као траг у нашој свести „раван пуноћи утиска који остављају неки од најбољих романа српског ( или хрватског) језика тог времена.“[3] И друга значајна Кустуричина остварења садрже ову супстанцу романескног, вероватно, у свом стварању несвесно украшена литерарним утицајима.
Кустуричина најчвршћа веза са Достојевским јесте у насловљеном лајт мотиву који је преузет из једног интервјуа. „Уметник пролази кроз разна чистилишта и контроверзе правећи уметничко дело. Достојевски је плаћан по табаку папира, а истовремено је губио новце у Бадену. Те странице су морале да имају своје упориште у његовим контроверзама, у његовим борбама са ђаволима и чудима, где између црног и белог, доброте и зла, постоји његова осећајност која то може да мери, и онда да у тој форми целовитости покуша да своју аутентичну реакцију на то исприча. Утолико моја реакција у том интервјуу била је на ту идеју, да човек пролази кроз разна искушења и чуда, и осети биполарност људског живота у самоме себи“.[4] Баден је, осим места у којем је Достојевски губио на коцки велику количину новца, био и извориште сукоба са Тургењевим. „ То је био идејни спор са Тургењевим о Русији и Европи, који је изазвао прекид њихових односа за дуги низ година“.[5] Сукоб се везује за роман Дим у којем је Тургењев промовисао западњаштво и негирао националне идеје славјанофилства и почве. Овај сукоб може се поистоветити са сукобом Абулаха Сидрана и Кустурице по питању тумачења ратних сукоба на простору бивше Југославије.

„ Све што се не ради свесно налази се пројектовано у несвесном, и ви тога не можете бити свесни у садашњости, а исто тако не можете ни да му одолите“.[6]


Кустурица константно прати судбине малих и обичних људи који су жртве великих историјских и социјалних потреса. „Кустурица слави маргиналност и непрекидно се ставља на страну понижених и увређених“[7] што претпоставља велики уметнички утицај Достојевског на њега. У романима Достојевског етички негативни ликови нису примери за начин како не ваља живети, него су они редовно животнији, па чак и прикладнији за неку врсту идентификације, од позитивних ликова. Читав тај сет ликова налази се и у Кустуричиним филмовима и они претпостављају јунака-идеолога који јесте у јакој корелацији са идеологом код Достојевског.[8]( Идеја о хипнози, комунизму, слободном лету итд.). У првим приповеткама Достојевског видимо слику градске сиротиње и у њима он одаје симпатије према страдалницима. То су становници квартова са напрегнутим животом, пуни илузија, влажни, мрачни сутурени, собе које прокишњавају. Исмејавање романтичног идеализма у Записима из подземља је исто што и преиспитивање америчког сна у Аризони дрим. Попут руских класика, Кустурица има развијено редитељско чуло будног посматрача који прикупља најситније изразе лица, уста и очију, хвата најситније нијансе мисли и осећања и из живота их претаче у филм. Достојевски свог познаника, царинског чиновника, уводи у литературу преко Мармеладова. Кустурица са собног зида преноси мотив месечарења на филм, којег није било у сценарију. Фјодорова љубав, Марија Димитријевна, потресна је слика Настасје Филиповне из Идиота. Патријархалну атмосферу из свог дома Кустурица уводи у неке од својих филмова, нарочито лик свога оца.
Могућу идентификацију ликова код Достојевског и јунака Кустуричиних филмова можемо да пронађемо у безграничној патњи због мучног раздвајања осећања; у фабули романа Достојевског приметни су контрасти порока и врлина, широко су захваћене теме интелектуалаца кметског порекла, људи из нижих слојева друштва, властелинских оркестара и спахијских уметника. Многогласје, карактеристично за Достојевског примећујемо код Кустурице у разноликости живота и сложености људских доживљаја. Кустуричини јунаци склони су да се емотивно вежу за особе које су прилично старије или млађе од њих; Лука-Сабаха; Аксел-Елејн; Црни-Наталија; Деда-учитељица; Дино-Доли Бел. У раном периоду код Достојевског, у роману Газдарица, код Мурина се разбуктава страст према млађој пасторки Катарини. Настасја Филиповна из Идиота постаје предмет животних разонода старијег богаташа Тоцког. Карактеристични су љубавни троуглови и јунаци не припадају увек само једном човеку или жени. Унутрашња драма детета у Њеточки Незвановој је исто што и Маликова унутрашња породична драма. Промашена самоубиства, о којима смо писали, као чест мотив код Кустурице, сасвим случајно се поклапају са промашеним самоубиством Иполита из Идиота.
Кнез Мишкин из Идиота је „ рајска димензија бивства... у коме се, живећи у некој непојмљивој осмози, сустичу стварност и немогућност раја“.[9] Он је синтеза генијалности и хендикепа, онога што Кустурица пропагира у својим филмовима. Он је полусиромах и болесник, а истовремено одушевљава породицу Јепанчин својим ванредно лепим рукописом. Он поседује велики таленат у процени људи и нека је врста пророка. Још на почетку романа погађа Рогожинов карактер и пророкује убиство Настасије.
Злочин и казна је филозофски роман на криминалној основи, али и психолошки роман. Дом за вешање је филм о „немогућности етничких мањина да се извуку из свог положаја“.[10] Оба уметничка дела су романи о људској патњи и саучесништво њихових стваралаца у њима. „... Свако доба трага за својим Раскољниковом“.[11] Перхан носи дух Раскољникова који је у дилеми како да победи страшно чудовиште оличено у злу, а да остане чисте душе. У обојици се одвија снажна унутрашња борба са савешћу и борба против веома моћног противника. На крају, обојица схватају да је то немогуће, па Перхан у тренуцима своје моралне пропасти кључ види у освети, Раскољников, убиство зеленашице види као поклон свој патњи људској. Покретач тог беса и катарзе код Раскољникова је Соња са Коногардијског булевара и сестра Дуња, код Перхана болесна сестра Данира, анимозитет и одвратност од стране Азрине мајке Руже која истиче његово сиромаштво, а ниподаштава врлине, и жеља за опстанком и егзистенцијалним препородом. Један је сиромашни образовани студент из провинције, други је сиромашни необразовани Циганин из предграђа Сарајева, а оно што их спаја је неславни епитет који разара њихова бића. Перхан наслућује, као и Раскољников, који у Соњичином удесу види будућност своје сестре Дуње и њене удаје за Лужина. Перхан је потресен сценом у којој се припадници Ахмедове банде сладе проститутком. У трошном аутобусу његове мисли лете ка болесној сестри Данири. Град монструм који разара Раскољникова је град монструм у Завету са којим се суочава рурални менталитет. Социјални фактори који су Соњу[12] из Злочина и казне одвели у проституцију прете и Јасни из Завета која нема заштиту у виду очинске фигуре и чија се мајка такође бави проституцијом. Перханова идеја је идеја освете и како смо рекли, апсолутно је некористољубива. Убиством Ахмеда он не наслеђује његово богатство нити наслеђује његов разрађен посао у свету криминала. И Раскољников убиством само решава мисао. „... Идејност и некористољубивост су синоними“.[13] Михаил Бахтин примећује да  „Достојевски, попут Гетеовог Прометеја, не ствара неме робове ( као Зевс), већ слободне људе, кадре да стану поред свог творца, да се не сложе са њим, па чак и да се побуне против њега“.[14]
Михаил Бахтин наводи специфичне одлике књижевних жанрова у области озбиљно-смешног. Ти жанрови уједињени су дубоком везом са карневалским фолклором и прожети „карневалским осећањем света“[15]. У тој анализи Бахтин, приближавајући се Достојевском, издваја два жанра из ове области: сократски дијалог и менипску сатиру, односно „менипеју“[16]. Менипеја је слободна у маштовитој инспирацији и фантастици, јунаци се дижу у небо, силазе у подземни свет, долазе у изузетне животне ситуације. Она је спој слободне фантастике, симболике и мистично религиозног елемента са екстремним и грубим натурализмом друштвеног подземља, приказују се морално-психичка човекова стања, необуздано маштање, необични снови, страсти и самоубиства и пуна је оштрих контраста и оксиморона као и социјалне утопије. „Ове одлике менипеје примећујемо код Достојевског“, напомиње Бахтин.[17]
Када се говори о жанровским карактеристикама Кустуричиних филмова они се пре било какве класификације деле на ране и касне, а затим у зависности од врсте филмске критике сврставају у породичне драме, ратне филмове, мелодраме, слепстик комедије и др. Слободно можемо рећи да свеукупно његово стваралаштво прожима карневалски осећај света и да Кустурица од сваког филма прави нешто што је само њему својствено филм- менипеју, а филм –менипеја у сваком смислу еквивалентна је књижевном стваралаштву Достојевског.












[1] Интервју: Емир Кустурица, Руски дневник Известија на: http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/267135/Kusturica-najavio-snimanje-filma-o-Dostojevskom-u-Rusiji
[2] Срђан Вучинић, Наведена књига, стр. 38
[3] Исто, стр. 38
[4] Емисија Агапе, Студио Б, Емир Кустурица и Владета Јеротић- Стваралаштво, 20
Кустурица говори да се његова изјава односила на пактирање са ђаволом у време када је снимао филм Отац на службеном путу. О томе смо писали на стр.
[5] Леонид Гросман, Достојевски, Српска књижевна задруга, Београд, 1974. Стр. 381.
[6] Интервју са Емиром Кустурицом, Види у : Жан Марк Буино, Наведена књига, стр. 67.
[7] Горан Гоцић, Наведена књига, стр. 22
[8] „Сви главни јунаци Достојевског, као људи идеје, апсолутно су некористољубиви уколико је идеја стварно загосподарила дубинским језгром њихове личности... ( њима нису потребни милиони, њима је потребно да реше мисао)... У том смислу су апсолутно некористољубиви и Раскољников, који је убио и опљачкао старицу зеленашицу, и проститутка Соња, и саучесник у убиству свога оца― Иван; апсолутно је некористољубива и идеја „ младића“― да постане Ротшилд.“
Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, ZEPTER BOOK WORLD, Београд, стр. 83.
[9] Срђан Вучинић, Наведена књига, стр. 61
[10] Жан Марк Буино, Наведена књига, стр. 6.
[11] Срђан Вучинић, Наведена књига, стр. 121
[12] Алкохолизам родитеља, немаштина, рани губитак мајке, очев други брак, оскудно образовање, незапосленост и упоредо са тим незасита јурњава за младим телом у великим капиталистичким центрима, са подводачима у јазбинама-то су главни разлози бујања проституције. Уметничка проницљивост Достојевског без грешке је уочила ове социјалне факторе и помоћу њих одредила биографију Соње Мармеладове.
Леонид Гросман, Наведена књига, стр. 339-340.
[13] Михаил Бахтин, Наведена књига, стр. 83
[14] Михаил Бахтин, Исто, стр.8
[15] „Карневал- то је представљање без рампе и без поделе на извођаче и гледаоце. У карневалу су сви активни учесници, сви суделују у карневалској игри. Карневал нико не посматра, нити, строго говорећи, неко представља. У њему се живи, живи се по његовим законима, док ти закони важе, то јест живи се карневалским животом. А карневалски живот јесте живот који је скренуо из уобичајене колотечине, то је, у извесној мери, - живот окренут наопачке-, -свет с друге стране- ( - monde à ľenvers-). “
Исто, стр. 116.
[16] Исто, стр. 102-113
[17] Исто, стр 115.

понедељак, 10. фебруар 2014.

Симбол оца

„И она аутосугестија ти је добра, гањај ти то“

„Кустуричина слика породице свесно је деградирана из филма у филм и таква обрнуто пропорционална узвишености оних који јој се супротстављају. Кустурица се у филму „ Сјећаш ли се Доли Бел ? “ приклања наметнутом патријархату малограђанске статичности “.[1] Евидентно убризгавање лика свога оца у лик оца у филму „ Сјећаш ли се Доли Бел ? “ наставља се и у филму „ Отац на службеном путу “ као метафора живог модела. Методом дубоке психолошке анализе испитане су до краја трауме дечака Малика. Кустурицу очигледно није занимало искључиво голооточко страдање, не због тога што је морао да се прилагођава идеологији тренутка или зато што је Уметничко веће буквално знало сваки детаљ из књиге снимања ( чуварима идеологије није могла да промакне ниједна ситница), већ због чињенице и жеље да Голи оток буде структурално у позадини, а мотив месечарења и Маликова траума из детињства у првом плану. Не треба вређати ни Емирову интелигенцију да би он могао да буде толико наиван па да се искусним аласима понуди као улов, иако су методе тих осамдесетих биле много мање опасније од оних које су се примењивале одмах након II Светског рата. Да је којим случајем Неле Карајлић изрекао чувену реченицу „ Црко је маршал“ педесетих година 20. века, као што је изрекао 1986. на концерту у Ријеци, сигурно је да би завршио у југословенском Гулагу међутим, методе осамдесетих биле су перфидније; Његов лик користили су као слику порочности и лудила када би у образовним институцијама приказивали филмове о наркоманији. Додуше, прошао је са лакшим телесним повредама које су му нанели већ прилично конфузни синови комунизма. Зато се овај филм као и многи други, у којима имамо осетљив однос између очева и синова, посматра пре свега са позиције у којој се разматра „ сва комлексност историјског процеса како га Кустурица види  (сматра да је историја сачињена од снова : генерације једна другој теже да пренесу своје неостварене снове од којих не могу да одустану, јер ће се онда цео њихов живот учинити узалудан)“.[2] Зато је и веома приметан и неизбежан полемички однос између очева и синова. Махо, отац из филма „Сјећаш ли се Доли Бел ?“, је непоправљиви комуниста и подражавалац марксистичке мисли са безграничним ауторитетом према синовима. За разлику од Керима, који је у потпуности прихватио очеву идеологију, Дино се тој идеологији одупире и намеће мотив хипнозе, а хипноза представља допуну марксистичке мисли која ће променити свет ( „Свако прво треба у себи да изгради комунизам“). Дино показује велику храброст, самим тим што уопште улази у расправу са прилично ауторитативним оцем, на ту тему, што овај скоро током целог филма не жели да прихвати ( „ Комунизам се дечко мој, прави у фабрикама. Јебеш ти душу !“) да би на крају филма Махо, вероватно свестан да му се ближи крај, похвалио његову опседнутост за хипнотисањем. На самртничкој постељи обраћа се Дину речима ( „И она аутосугестија ти је добра, гањај ти то“). Керим, иако најстарији син, не улази у било какве полемике са оцем које би биле сложеније структуралне природе. Махо његово пунолетство држи под контролом, а са најмлађим сином склапа договор око куповине новог бицикла и даје му титулу записничара на породично- партијским састанцима. Међутим, Дино је очев љубимац и једино пред њим скида гард суровог патријархалног оца и једино са њим открива теме о пушењу, друштвеним проблемима и женама („Жене су ти као со, може се без њих али је бљутаво“). Са једне стране Махо је суров, челично-патријархалан, са диктаторским особинама, али и емотиван отац који дубоко схвата да се Дино налази у најосетљивијем периоду одрастања, адолесценцији. Зато он и игнорише право првенства најстаријег сина Керима и пред одлазак у болницу, тестаментом, Дину оставља у наслеђе дуванску кутију и упаљач као и девет књига из чистог марксизма После обиља могућих значења све нас наводи на закључак да је ово велика прича о оцу.
Полемички однос оца и сина видљив је и у филму „ Живот је чудо“. Овде је породица либералнија. Лука одаје утисак безбрижног оца који је поносан на талентованог сина фудбалера. Он ужива у чарима провинције, за разлику од хистеричне Јадранке која мисли да провинција гуши њен таленат за певање. Лука је непоправљиви Југословен који је убеђен да неће бити рата, док је Милош скептик по питању мира и свестан да се запаљена ватра на Балкану полако распламсава. Ако упоредимо два оца долазимо до закључка: Маха из филма „ Сјећаш ли се Доли Бел ? “ не узбуђује много беда и сиромаштво, нити услови у којима живи његова породица, он верује у идеологију која ће да промени свет. Тако се и Лука не узбуђује због Милошевог позива у војску, јер верује у мир, иако сви око њега знају да је пуцањ у Сарајеву убио све наде у мирну будућност. У тренутку говора председника општине, пред народом, Филиповић и Милошев пријатељ Томо убеђују Луку да је рат увелико закуцао на врата. Лука то схвата као дечју причу и претеривање, потпуно опијен својом догмом, као и Махо који верује да ће комунизам доћи до 2000. год. Могућа алегорија, која је сложенија од симбола и третира се као проширена метафора, може да буде туча на фудбалској утакмици која личи на ону на Максимиру, а која је у неким кулоарима представљала почетак почетка грађанског рата. Наиме, према неким тумачењима, у тренутку када је Звонимир Бобан ногом ударио хрватског полицајца и када је почела велика туча на стадиону између хрватских и српских навијача покидана је челична песница комунистичке власти у тадашњој Југославији. Лука на фудбалској утакмици прави веома сличан потез. Међутим, да је Кустурица мајстор да озбиљне теме претвори у бурлеску и да их обрађује на комичан начин показује и разлог због којег је избио инцидент на фудбалској утакмици ( Два навијача запишавају голмана). То се уклапа у његов став који јасно дефинише Балкан као стратиште у којем ратови долазе као израз мајмунског посла, глупости и мржње док је западна свест сасвим другачија, ратови се углавном воде ради економских интереса и тржишних принципа.
Милош и Лука се споре и око тога шта је важније за фудбалера, брзина или осећај. Милош покушава у то да га убеди оног тренутка када му брзина помаже да стигне на аутобус са којим одлази на служење војног рока. На крају постижу консензус да су оба фактора веома важна за успешног фудбалера, сличан оном када Махо пред смрт хвали Динову склоност ка хипнози. Хипноза или марксизам, брзина или техника, две су супротстављене идеје или тезе, две мисаоне компоненте које се огледају у односима између очева и синова.
Након одласка Милоша у војску и Јадранке, која је после испраћаја побегла са другим, Лука остаје сам и та самоћа је могући кључ филма који би се могао звати и Љубав је чудо, јер она не бира ни место ни време, једноставно се деси, као болест, као песма. Лука је отац који безгранично воли своју породицу, али је стицајем околности привремено остао без ње, ни крив ни дужан, и сву своју љубав преноси на прелепу муслиманку Сабаху која му је тренутни заточеник. У тренутку када треба да је преда, како би извршили размену, он не жели да је се одрекне. За Луку љубав је покретач свега, чак и онда када она није логична. Трансфер љубави са породице на Сабаху, стицајем околности, могућ је симбол лека против болова у ратним временима подсећајући нас да је живот стварно чудо. Један број једностраних критичара означио је овај филм као нови српски национализам, који говори о доброти и племенитости Срба за време рата у Босни, и чији је циљ био да од џелата створи добротворе. Да то није тако, и да нема никакве везе са глорификацијом било које од завађених страна, показују и чињенице да се велики број ликова који су означени као Срби представљају у лошем светлу: „ Амбициозни политичар еволуира у ратног профитера, деструктивни полицајац у убицу, а Лукова лабилна супруга у прељубницу“.[3] Када би се овај филм, који у суштини покреће све оно позитивно и изгубљено у ратовима, гледао са било које етничке перспективе могућа тумачења могла би довести до потпуно обрнутог става ( Рецимо Филиповић подстрекава изазивање туче на фудбалској утакмици која је једна од могућих метафора почетка ратова у СФРЈ). Да ово и није ратни филм у класичном смислу показује асоцијативна или парадигматска веза која се успоставља у тренутку када Сабаху доводе код Луке као заточеника. Брига за заробљеног сина и заљубљивање, у неког ко би требало да буде са оне друге стране, чини овај филм асоцијативним у којем се преплићу, како је приметио Зоран Ђерић „породичне дужности и љубави“[4].
У „ Аризони“ Аксел показује нетрпељивост према ауторитетима. Његови родитељи су погинули у саобраћајној несрећи када му је било седамнаест година. Улогу оца жели да преузме Лео, његов ујак, чија је опсесија продавање аутомобила. Аксел је отпоран на ујакове снове, као и Дино из  „Сјећаш ли се Доли Бел ? “ на очеву идеологију. Акселова опсесија постаје згодна удовица у годинама, Елејн.
Слика оца у Кустуричиним филмовима чврсто је у вези са његовим оцем Муратом и та веза је нераскидива и лако доказива. Махова ауторитативност, стављање високе политике испред сопствених егзистенцијалних проблема[5] ( „ Махо успева да апстрахује своју стварну ситуацију иако његова шесточлана породица живи годинама у – принудном смештају- с два кревета.“)[6], отворени разговори са сином адолесцентом, Мешини ванбрачни излети[7], укључивање Петра Попаре у антифашистички покрет[8], јесу јасне црте карактера Мурата Кустурице.
























[1] Марко Костић , наведени рад.

[2] Кристина Ђуковић, Менажерија ликова у филмовима Емира Кустурице, ФДУ, Београд, 2000
Види у: Иван Велисављевић, Једна режија, два аутора: Емир Кустурица и Срђан Драгојевић, Сарајевске свеске бр. 19/20
[3] Горан Гоцић, наведена књига, стр. 66

[4] Зоран Ђерић, „ Нови ратни филмови у Србији, Хрватској и Бих“, Академија уметности Бања Лука, Република Српска, 2011. стр.284

[5] „ Тешко је било водити овакве разговоре са мојим оцем, њему су велике историјске идеје биле важније од – тричарија- као што су стан, гријање и сличне- баналности-.
Емир Кустурица „ наведена књига“ стр. 83
„... а мој отац је из живота директно убризгао у „ Доли Бел“ убризгавао оно што литература не може да учини за филм. Мурат је лик оца обогатио детаљима као живи модел, који заборавља да кров прокишњава и не подузима ништа да га поправи, него прича о свјетској неправди, вјерује да ће комунизам свуд владати већ двехиљадите године.“
Исто, стр. 193.

[6] Горан Гоцић, наведена књига, стр. 97.

[7] Осим описа ванбрачног излета његовог оца и лова на Чехиње у Прагу, пред полагање пријемног испита Емира Кустурице, у својој књизи он говори и о томе како је његова тетка Биба успела да очува брак Мурата и Сенке. Наиме, Мурат је био заљубљен у једну Загрепчанку.
Емир Кустурица, наведена књига, стр. 246.

[8] „ Отац је са својом сестром побјегао у шуму одмах на почетку Другог свјетског рата и придружио се Народноослободилачком покрету. Да то није учинио, страдао би од црнокошуљаша који су и тетку натјерали у бијег.
Исто, стр. 294.

ИЗ РУКОПИСА " СИМБОЛИ И СИГНАЛИ ЕМИРА КУСТУРИЦЕ"


недеља, 09. фебруар 2014.


Иван Новчић



Заборављена приповетка Милована Глишића




Апстракт: У раду се говори о стандардној типологији приповедака Милована Глишића са посебним освртом на политичко- сатиричне приповетке које су кроз целокупну историју српске књижевности занемарене и маргинализоване.

Кључне речи: Милован Глишић, политичко-сатиричне приповетке, нови месија, Васа Пелагић


Не треба чинити богзна каква истраживања па уверити се да је Глишић одиста оснивач и сеоске и реалистичке приповетке код нас. Поред великог броја тумачења књижевних дела Милована Глишића, чини нам се да би сваки покушај писања нечег „новог“ могао остати безуспешан. Овај оглед ће се потрудити да донесе неке нове чињенице у сагледавању Глишићевих приповедака.
О самој типологији Глишићевих приповедака писано је много. Можда је најприхватљивија она подела која одређује четири врсте приповедака у зависности од мотива и саме тематике. Mеђутим, ми ћемо се потрудити да докажемо да је пета група приповедака неправедно и неоправдано запостављена.
У прву групу спадају приповетке са друштвеним манама и њиховим носиоцима, међу којима се издвајају његове сатире Глава шећера, Рога и Злосутни број, све три „ објављене у познатом часопису Владана Ђорђевића „Отаџбина“ за 1875. годину.“[1] „ Критички став покрета Светозара Марковића најјасније се одразио у Глишићевој приповеци Глава шећера у којој је позив Светозара Марковића писцима да садржина њиховог стварања буде народни живот добио најнепосреднији позив.“[2] Оне су оштра критика тадашње власти и самим тим су проглашене за најквалитетније што је Глишић уопште написао. Радан [3] је жртва корумпираног друштва и најупечатљивији лик у Глишићевим приповеткама као опомена свима који покушају да се побуне против таквог система.
У другу групу спадају приповетке које се могу означити као хумористичке приче; Распис, Шило за огњило, Свирач, Редак звер и Вујина просидба. „ У њима сатирична оштрица слаби.“[4] То се може објаснити као последица тадашњег Глишићевог приватног живота, јер он је уласком у тадашњу  државну службу више инсистирао на хумору и разбибризи. Иако је сатирична жаока присутна, хумористички детаљи су ипак уочљивији.
„ Глишић има и неколико приповедака у којима обрађује народно веровање у вампире, ђаволе и друге утваре, у разна гатања и врачања.“[5] Управо се оне могу сврстати у трећу групу и означити као утицај наших народних приповедака, као и руске приповедачке прозе; После деведесет година, Награисао, Бата Мато, Задушнице. Адекватан им је назив фолклорно-фантастичне које између осталог садрже невероватне догађаје са учешћем натприродних бића. „ Глишићево познавање фолклорне грађе било је изворно  с обзиром да се у младости бавио његовим сакупљањем и бележењем.“[6]
Четврта група је идиличног карактера; Тетка Деса и Прва бразда. У њима Глишић пише праву химну сеоској идили и породичној љубави. У њима је показао највећу љубав према селу и српској традицији.
Као пету групу Глишићевих приповедака у складу са датом типологијом означићемо политичко-сатиричне. У првом реду ту спадају; Молепство, Сигурна већина и Нови Месија и „ оне се врло директно односе на неке актуелне дневно-политичке догађаје или познате јавне личности тога доба.“[7] Молепство је алудирање на богомољачки патриотизам, док је Сигурна већина усмерена на сан једног министра о вечитој власти, у којој Глишић директно напада владу и њене институције.
Чини нам се да већина проучавалаца књижевности (осим неколицине) није имала позитивно мишљење, када је ова група Глишићевих приповедака у питању, означивши их нетипичнима за Глишићев поглед на свет. Углавном су избегавали да их сврставају у његове типичне приповетке и означавали су их  као памфлете. Међу њима има и теоретичара који ову групу приповедака не помињу у својим историјама књижевности. Јован Деретић, рецимо, о политичко-сатиричким приповеткама није написао ни речи. Сигурно је да је Нови Месија  прича којој је ретко посвећено довољно пажње.[8] Један од ретких проучавалаца који је рехабилитовао ову групу Глишићевих приповетки је Милорад Јеврић. [9]
„ Глишић не трпи фантасте и фанатике, празнослове и комедијаше, замлате и нове касапе, па ма са које стране они долазили.“[10] Ко је био Васа Пелагић ?
У неким енциклопедијама Васа Пелагић се означава и као народни просветитељ. Полагушић је Васа Пелагић, који је од некадашњега архимандритства и романтичног национализма био донео апсолутан дух и безазленост у уверењима. Глигорић је као убеђени социјалиста сматрао да је преко ових приповедака изневерена претходна епоха, да се следбеништво идеја Светозара Марковића претворило у своју супротност и да зато ова дела не заслужују пуну пажњу.
„ Глишић као писац, био је нешто шири и разноврснији од Марковића-идеолога и пропагатора нових (старих) идеја и програма.“[11] Ипак, остаје чињеница да Глишић ни у најранијој фази није идеолошки једносмеран, већ је и тада, морално гледано, у књижевности наступао у стилу „Ни по бабу ни по стричевима“. „ Глишић је као човек мрзео сваку врсту надмености и особењаштва, сваког застрањивања од здравог народног духа, па му је морала бити и страна помало помодна надриученост и исфорсирана идеолошка наметљивост једног социјалисте.“[12] Заиста је збуњујућа анализа Велибора Глигорића о Новом Месији односно, његова зачуђеност у погледу мотива Милована Глишића да напише ову приповетку.[13] Сви велики писци иако су активно учествовали у спровођењу неке идеологије нису прећуткивали лицемерство и неприродне појаве. И поред ангажованости писаца у тренутним политичким збивањима морамо се сложити са једним; „Песник је највећи противник партија и секти“[14], а то важи не само за песнике, већ и за све велике прозне писце и уметнике уопште. Да ли је можда писац дошао  у неки лични додир или конфликт са Пелагићем, ми то данас не знамо. Ни то није искључено.[15] Ако је постојао неки додир или конфликт, жигосање надобудног социјалисте сигурно није било њихова последица, јер како рекосмо Милована Глишића је љутила свака надменост и особењаштво. Оно што широке масе нису могле да примете, приметио је он. Није се користио методом субјективности него је једноставно  као народни човек препознао канџе лажног месијанства.
Васа Пелагић је био надалеко позната и призната личност у социјалистичким круговима, имао је харизматску личност чије су мисли, настојања и идеје наилазиле на плодно тле у тадашњој Србији и ван ње. Све то није могло засенити младог Глишића и његов здрави народни дух, очигледно, доживео је Пелагићево учење као насилно натурање идеја масама које не прихватају радо, и са стране, разне новотарије. Васа Пелагић се у Београду и Москви упознао са делима руских социјалиста, баш онако како се савремени политичари упознају са западноевропским новотаријама. Међутим, нису у питању само новотарије којима се Глишић противио, које су тражиле погодно тле на просторима Србије уништене првобитном акумулацијом капитала. „ Пре би се могло рећи да је он био противан свему ономе што се није уклапало у његову својеврсну визију хуманистичких односа међу људима.“[16] Једном речју, која је изашла из нашег народа, Васа Пелагић је био премазан свим бојама. У том смислу Глишић се показао као хуманиста и родољуб, прави чувар и заштитник свог наслеђа, а не по мишљењу Велибора Глигорића „ идеолог који је изневерио претходну епоху.“[17]
О противречностима у Глишићевом виђењу нема ни говора [18] јер  Глишић, како је већ речено, не познаје идеологије већ је негативан став према Пелагићу морао бити израз дубљег пишчевог уверења.[19]
За разлику од Јована Скерлића[20] који је био ухваћен у мрежу лажног месијанства, Глишић је са пуно резерве гледао на људе који уз помоћ харизме и новотарија покушавају да „поправе Србију“. Зато ову приповетку можемо сврстати у можда најактуелније данас, када је у питању политички живот Србије. Чини нам се да нема периода у српској прошлости који се може назвати предахом у смислу политичких збивања и друштвених реформи. У нашој ближој историји сведоци смо да су се одређене групе политичких агитатора после петооктобарских збивања, од народних икона, нагло претвориле у лажне месије и пророке, али је мало ко од нас то успео да препозна. У револуционарној шизофренији малим људима нису доступни широки видици. Његош је у Горском вијенцу то лепо написао,

„Ништа ми се немојте чудити
Што ме црне растезају мисли
Што ми прса кипе са ужасом
Ко на брдо, ак и мало, стоји
Више види но онај под брдом“

Зато је Глишић велики писац, не само због увек актуелних приповедака из прве четири групе, већ и због својих политичко-сатиричних приповедака, а рекли бисмо, нарочито, због Новог Месије у којој је у појединцу препознао зло које Србији може донети велику штету и нарушити јој углед. Несумњиво, он је био писац широких видика.
„ Као што у Сремчевом Вукадину нема сентименталности према даровитом сељачету“ [21] тако нема сентименталности ни према једном Васи Пелагићу, био он посредни или непосредни саборац. Глишић пародира на затупљеност новокомпонованих идеја. Можда звучи дегутантно, али сама физиономија човека открива оно што је Глишић видео у Васи Пелагићу (танка уста, широко чело, кратки прсти). Реторика полупразно окреће прилично сувопарни речник. Загледајмо се боље у неке актуелне политичке креатуре, па ћемо можда и бити у праву. Данашњи политички агитатори користе једне те исте речи, само што их вешто употребљавају у датим ситуацијама, а то су; реформа, ликвидација, стечај, укључивање у савремене токове, дакле све оно што се сматра „нормалним процесом“ у „савременом свету“. Са једне стране политичким агитаторима потпомогнутим медијским простором уста су пуна прогреса и демократизације, док са друге стране реалност на површину избацује празне стомаке и тотално раслојавање друштва.
Ако се у језичко-естетском смислу ова приповетка не означава за нарочито вредном, сигурно је да је њен највећи квалитет садржан у политичкој актуелности. У данашњем времену кризе критике власти, властодржаца и политичког система уопште, она је и више него актуелна.
„Нови Месија доживљава се и као пролегомена Домановићевог вође и неких других модерних вођа Двадесетог века“ [22], а додали бисмо и Двадесетпрвог. Не морамо ову приповетку довести само у корелацију са Домановићевим Вођом, већ бисмо је могли довести и у везу са Мртвим морем, нарочито ако приметимо сличне нараторске способности и сатиричну оштрицу;

Људи седе под смоковницом у хладу, церекају се и зевају, пију млеко и једу ровита јаја, раде само-гимнастику и шетају се, потпуно убеђени да их је он тако преобразио и усрећио“.

Таква врста описа летаргије и успаваности оних који су опијени лажним месијанством примећујемо и код Домановића;

Неки красни људи, мирни, тихи, кротки као голубови. Једу, пију, дремају, помало посла гледају. Једним словом: срећни људи“.

Српски реалисти припадали су често сукобљеним политичким партијама чији је антагонизам прелазио границе људскости. „Те странке су заступале интересе одређених класа или извесних слојева унутар исте класе.“[23] Међутим, дружење и пријатељство српских реалиста може се објаснити једино њиховом искреном, правом и заједничком идеологијом, а она је била жигосање неправде, лицемерства, ћифти, лажних пророка и вођа. Домановић је рецимо писао о својим савременицима- Миловану Глишићу, Јанку Веселиновићу, Стевану Сремцу, Бори Станковићу- с којима га је везивало и лично познанство и сарадња у многобројним часописима. Ипак, у његовим радовима само се узгредно помиње њихово дело, а о њима се пише не као о писцима, већ као о познаницима или пријатељима.[24] У негирању социјалистичких идеја већина српских реалиста била је јединствено доследна, што најјасније разоткрива њихову класну ограниченост, противу социјалистичког покрета пишу; Игњатовић у Старим и новим мајсторима, Глишић у Новом Месији, Лазаревић у Школској икони, Сремац у Злом поданику и Лимунацији на селу, Матавуљ у Ускоцима, Домановић у цртици Први мај. Иако се дешавало да у једном периоду њиховог живота долази до благог застоја у развоју политичке мисли и критике друштва њихова тежња ка праведношћу и истином ипак је свевременски присутна и актуелна.


























Литература



  1. Глигорић, Велибор, Српски реалисти, Просвета, Београд, 1954.


  1. Деретић, Јован, Историја српске књижевности, Просвета, Београд, 2004.


  1. Јеврић, Милорад, Из српског реализма, Институт за српску културу – Приштина, Филозофски факултет Косовска Митровица, Учитељски факултет- Призрен, Лепосавић, Косовска Митровица, Призрен, 2002.


  1. Кашанин, Милан, Судбине и људи, Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.


  1. Најдановић, Милорад, Српски реализам у 19. веку, Завод за уџбенике, Београд, 1961.


  1. Скерлић, Јован, Историја нове српске књижевности, Просвета, Београд, 1967.

     









[1] Милорад Јеврић, „Из Српског реализма“, Институт за српску културу –Приштина, Филозофски факултет Косовска Митровица, Учитељски факултет-Призрен, Лепосавић, Косовска Митровица, Призрен, 2002.стр.40
[2] Велибор Глигорић, Српски реалисти, Просвета, Београд, 1954.,стр.117
[3] Милован Глишић, „Изабране приповетке“, Драганић, Земун, 1995. год.-Поговор у књизи, Александар Јерков,
„Раданова побуна долази прекасно и она је плод његове немоћи да гледа пропаст, али и немоћи да издржи терет обавеза према својој породици и деци коју бескорисном побуном оставља саме. Његов бунт нема друштвену тежину отпора, него потврђује ранији наговештај да зеленаша следује страшна судбина, као што је описано у божијој казни која стиже онога који краде на мери и зато триста година остаје уплетен у жиле старог грма, са кантаром око врата“.
[4] Милорад Јеврић, наведено дело, стр.41
[5] Милорад Најдановић, Српски реализам у 19. веку, Завод за издавање уџбеника Народне републике          Србије,  Београд, стр.83
[6] Видосава Живковић, Видови бајковитог у  прози Милована Глишића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, вол. 53, бр. 1-3, стр. 388
[7] Милорад Јеврић, Наведено дело, стр.43
[8] Александар Јерков, Наведени поговор
[9] Један од ретких проучавалаца који се бави овим испитивањем је Милорад Јеврић који је своје проучавање у потпуности усмерио на оправданост Глишићевих оштрица упућених Васи Пелагићу.
[10] Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Просвета, Београд, 1967.
[11] Милорад Јеврић, Наведено дело, стр.40
[12] Милорад Јеврић,Исто,стр.40
[13] Велибор Глигорић,наведено дело,стр. 111
„Мотиви који су руководили Глишића да напише овај памфлет остали су неразјашњени, чудновати, нарочито када се има у виду да је Глишић био борац у покрету Светозара Марковића, а да је Васа Пелагић заједно са Светозаром Марковићем потписао политички програм 1871. године“.
[14] Владика Николај Велимировић, Религија Његошева, Политика, Београд, 2004.
[15] Милорад Јеврић, Наведено дело, стр.40
[16] Милорад Јеврић, Исто,.стр.40
[17] Велибор Глигорић, Наведено дело, стр.117
[18] Часопис за сатиру „Етна“ ,Београд,бр.22,01.02.2003. Бошко Новаковић, Наслов: Милован Глишић,
„ Јер Глишић је, слично Стевану Сремцу, имао и један противречан тренутак, онај кад је у Новом Месији стреле своје сатире уперио против Васе Пелагића; Те су стреле биле затупљене, али одапете. „Избрани гушан“ Полагушић је превремен фанатик, апсолутни у својим идејама, нестваран и фантаст. Писац му није опростио те мане.“
[19] Милорад Јеврић, Наведено дело, стр.40
[20] Милан Кашанин, Судбине и људи, Завод за уџбенике и наставна средства, 2004. стр.199
„ Скерлић се увек више дивио борцима него песницима, пропагаторима него мислиоцима. И нико га није фасцинирао као фантастични Васа Пелагић. Још 1910. Скерлић не може да се нахвали Пелагића што је био „дубоко убеђен и одушевљени борац“, „пример несаломљиве воље и апостол енергије“. Таквих похвалних, узбудљивих речи, као за политичке агитаторе Светозара Марковића и Васу Пелагића, историчар књижевности и књижевни критичар Јован Скерлић није нашао ни за једног песника, романсијера, ни есејисту. Волео је мегданџије, и био је мегданџија и сам.“
[21] Исто, стр.160
[22] Милорад Јеврић, Наведено дело, стр.179
[23] Милорад Најдановић, Наведено дело, стр. 11
[24] Драгана Вукићевић,Огледи о српском реализму, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево, 2003, стр.55